Medijske manipulacije ne počinju i završavaju se sa režimskim medijima, već u jednoj većoj meri i drugi mediji iskrivljuju realnost, plasirajući svoju agendu i kreirajući javni diskurs. Kako sam spoznao sve to? Slučajno, preispitujući sebe da li sam sve lep čuo i video.
Medijsku manipulaciju na lokalu rade i (nazovi) nezavisni mediji ali i režimski, svako na svoju stranu podjednako. U vreme kad sam bio odbornik u Skupštini grada Niša (2016-2020), imao sam iste poglede na skoro sve aspekte života kao i sada, samo mnogo manje iskustva i znanja. Čitajući i gledajući izveštaje sa skupštinskih zasedanja na kojima sam lično bio uvideo sam iskrivljeni šablon izveštavanja, koji sam kasnije pratio i u drugim oblastima.
Počelo je tako što sam sebe preispitivao da li sam tamo stvarno bio, da li sam sve to čuo i video i šta sam čuo i video.
Posle mogu reći dužeg vremena, uvideo sam da nije problem u meni, i da sam sve lepo video i čuo. Evo kako mogu ukratko za javnost da dešifrujem pisanja i izveštavanja nekih medija, koje neki smatraju nazavisnim, a koji kreiraju javno mnjenje i dalje, ponašajući se kao entitet u političkom životu, prikrivajuću svoju agendu postojanja i finansiranja, gajenja ega…
Mediji imaju svoje omiljene političare-nazovi opozicionare, kojima stalno prenose izjave i saopštenja, bez obzira na to da li imaju kredibiliteta i da li ima saopštenje veze sa mozgom ili ne. Ti političari su dobri sa redakcijama, grle se i ljube nekad sa novinarima, nikad nisu imali kritiku ili bilo kakve nesporazume sa tom redakcijom, a ako su nekad platili neku kampanju na istim medijima, onda je drugarstvo još jače. Nikad nisu pitani nijedno propratno ili nezgodno pitanje od strane tih redakcija.
Režimski mediji ako nekad prenesu opozicionara, mahom prenose one koji nisu opasni, neki bi rekli koji su njihovi. Jednom prilikom sam uradio statistiku političkih članaka u jednom “nekada velikom mediju” da vidim o kome i o čemu su pisali u političkoj sferi. Rezultati su bili jasni kao dan, dok su se isti glavati novinari toliko uvredili da su lansirali kampanju uvreda u sopstvenom tesktovima, zamerajući mi da “brojim tekstove”. Bilo mi je više tužno, pomalo smešno, jer sam izgleda pogodio nerv.
U sferi društva, sporta, kulture, nevladinog sektora i sl, stvari su jako slične. Svaka redakcija ima svoje sagovornike, svoje sportske klubove koje promovišu, nevladine organizacije, svoju agendu u sferi kulture, zaobilazeći bilo kakav kritički aspekt ili pronalaženje šireg aspekta priče. Kao što imaju omiljene političare, imaju omiljene klubove, nevladine organizacije i teme, neke zaobilazeći u širokom luku, kao i neke događaje koje nosi javni interes u sebi, samo zato što “Mile koji je u organizaciji mi je antipatičan i imam nešto protiv njega”.
Teme koje neki mediji biraju su isto selektivne, a evo i primera. Na koliko medija u lokalu ste videli bilo kakvu kritičku priču o Pčelici? To je zato što neki samoproklamovani veliki novinari neće da se zameraju baš sa svima, jer pobogu, idu im deca u obdanište.
I gde je tu razlika između tog novinara i ucenjenog radnika javnog sektora?
Interesantno da je da se razlikuje biranje tema lokalnih medija i većih redakcija npr Danasa, Nove, N1, koji bukvalno nemaju zadršku ni prema kome, dok su lokalci probirljiva vrsta, da ne kažem nešto gore.
Jedan od primera koji mi je pokazao da postoji debela selektivnost na ličnoj bazi jeste i moj lični primer kada me je napao Nikola Panić. Nijedna redakcija tih velikih i bitnih medija u gradu nije ni saopštila da se dogodila potera za novinarom u centru grada u sred bela dana, dok su republički mediji kao i UNS čiji NISAM član, preneli vest i izvestili o događaju. Nisam ja uvređen ovim bio, već mi je bilo interesantno da nisu saopštili da se dogodio ni napad jednog fizičkog lica na drugo, a kamoli da sam juren jer sam nahvatao neku priču kao novinar. To sam i očekivao znajući o kakvim kapacitetima novinarstva se radi.
U sferi sporta i nevladinog sektora imamo omiljene goste, one kojima se promovišu događaju, iventi, aktivnosti i onima o kojima se nikad ništa ne izveštava. Takozvana medijska omerta na delu, jer moraš biti dobar sa redakcijom ako misliš da budeš objavljen, dok svi misle da se bave javnim interesom u oblasti informisanja.
U ovakvoj atmosferi biranja vesti, nezavisne redakcije koje su sve samo nisu to, redakcije koje imaju od nekoliko do nekoliko desetina zaposlenih, od 15 do 30 miliona dinara godišnji budžet, jesu samo isti deo problema u medijskoj sferi kao i prorežimski mediji. Samo imaju malo manje “uprljano odelo krvlju”, ali su im modusi operandi jako slični. Oni prebrojavaju krvna zrnca, dele informisanje “na drugare i jatake” i one koji to nisu.
Da ne pominjem dnevne naslove u lokalnim medijima, kao i kvalitet obrade tema…
Možda i ja grešim, možda su oni u pravu, tako i treba. Zamišljam ja kako bi se u mom trenerskom poslu to manifestovalo: dovede roditelj dete kod mene u klub (u kome volontiram) i ja prema tome koliko mi se sviđa roditelj, odlučim da li ću da budem dobar prema detetu, da li ću da ga ignorišem, naučim dobrim veštinama ili ne, ili dete ignorišem. Ili ako roditelj ima više para, ja se više trudim da bi pumpao ego roditelju i tražio više para za sve to. Mogao bi i skijaški klub da otvorim onda…
I posle svega ovde napisanog, kako da me neko i voli 🙂