“Navikli ste da vam pevam…”
Kada sam 2009. pristupio FB to je bio imaginarni prostor u kome smo, studentarija uglavnom, kad se dođe do mesta koji ima neki dial up, isprobavali novi način komunikacije. Kačili smo slike, pesme, uglavnom sopstvene misli, merkali znano i neznano, flertovali itd. Povremeno, zabavno, bezbedno.
U poslenjih par meseci uterao sam se u žešći mazohizam radeći (smatram) najgluplju stvar koju čovek može da uradi ovde – čitanje komentara “juzera” na razne info sadržaje (ponekad i sam kometnarišući sadržaje i druge komentare-još gluplje od najgluplje stvari).
Izgleda da naloge danas imaju svi, što se kaže i kuso i repato i ćoravo i sakato. Kao i pravo na “svoje mišljenje”. U pravu je bio DB, moj profesor logike, mi smo vrlo logički nepismen narod (da ne pominjem ostale oblike pismenosti i svesnosti). “Svoje mišljenje”(mnenje) se ne menja ni pod kojim uslovima argumentacije (mislim da imam predstavu zašto).
Pored toga što se ispostavilo za istinu da nećemo moći da se vidimo od reklama, ispade nedavno jedna gospođa bosa i u pidžame da nam predoči da je svako od nas medij. I jeste. Uglavnom se dele gotovi sadržaji deklarisanih medija.
Svestan sam ja da zadrt starac rastem.
Ne uspevam da nađem jedan ničeov citat (ne obožavam gospodina inače) manje više – činjenica je kao tele, svako može da je seca na koju stranu oće. Prezirem “informisanost”, priču da u moru svesno fabrikovanih lažnih vesti neko sedi na ostrvcetu istine čitam kao mitomaniju.
Od svojih 1400 i kusur prijatelja vidim aktivnost tek nekih 30tak (istih).
Plašim se rata.
Ne invazije bilo koje strane sile (uvek moguće), kojoj provereno puca “pizda” za nas ovde. Niko nas (provereno) ne mrzi koliko mrzimo jedni druge tj. sami sebe.
Vreme provedeno ovde utiče na to da se osećam nervozno, anksiozno, frustrirano, neadekvatno, izolovano, bespomoćno (probao sam 3 nedelje da samo proverim notifikacije-neverovatna promena).
Pre nego što se “otkurcam” sa plave strane (i moj mobilni telefon postane opet mobilni telefon) javljam da uvek možete da mi u msn prosledite peticiju za potpis ili drugi sadržaj za koji procenjujete da može da me interesuje ili mogu da budem od koristi(znamo se za tol’ko). A i da se ne izvinjavam ako me hakerišu pa vam nešto stigne “od mene”.
Možda se povampirim s neku mirovnu grupu ili stranicu, roditeljski sastanak, kreativnu radionicu…Ko zna.
Svestan sam da dobroj većini puca spolovilo ali meni pristojnost (avaj unižene li reči) nalaže da pre nego napustim žurku makar mahnem onima sa kojima sam đuskao.
Hvala na izdvojenom vremenu.
Do novog susreta.
Autor teksta je Saša Tasić
Retko angažovani otac dvoje dece i neretko nezaposleni,
najbolji student jedne generacije (niških sociologa)
