Postoje jutra koja više nikada neće svanuti isto. Postoje školska zvona koja više nikada neće zvučati kao nekad. Posle masakra u Osnovnoj školi ,,Vladislav Ribnikar“ i posle ubistva u Duboni i Malom Orašju, Srbija nije ista zemlja ali još strašnije, ponaša se kao da može da nastavi dalje bez istine.
A istina boli. Ta deca nisu bila “žrtve”. Bila su budućnost koja je disala. Devojčica koja je volela da crta i sanjala da izlaže slike. Dečak koji je bio zaljubljen i planirao prvi poljubac. Neko ko je želeo da ode iz zemlje, neko ko je želeo da je promeni.
Njihovi životi nisu prekinuti samo mecima, prekinuti su u društvu koje ih nije zaštitilo. Jer ovo nisu izolovani zločini. Ovo je posledica. Godinama se u javni prostor ubrizgava nasilje kao normalnost.
Godinama se sa televizija koje bi trebalo da budu javno dobro šire poniženja, pretnje i brutalnost. Godinama se kriminal relativizuje, a agresija nagrađuje pažnjom.
U takvom ambijentu, nasilje ne dolazi kao iznenađenje, ono dolazi kao logičan ishod. I zato je laž kada se kaže “niko nije mogao da predvidi”. Moglo je da se vidi. Samo nije smelo da se kaže. Politička odgovornost nije fraza, to je konkretna krivica za sistem koji je urušen do temelja. Za institucije koje su pretvorene u kulise.
Za medije koji su postali megafoni vlasti, u kojima se svakodnevno normalizuje nasilje, a empatija proglašava slabošću. Kada vlast godinama gradi atmosferu u kojoj je sila merilo vrednosti, onda ta sila jednom izađe iz televizora i uđe u učionicu. Ili na ulicu. Ili u selo. I tada više nema kontrole. A onda, kao jeziva paralela, pada i beton.
Pad nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu. I opet, niko nije kriv. Opet sistem koji ne odgovara. Opet država u kojoj se tragedije objašnjavaju, ali se ne rešavaju. Isti obrazac. Ista ravnodušnost. Ista nekažnjivost. Četrnaest godina je dovoljno da se izgradi država u kojoj se zna red. Ali ovde je za četrnaest godina izgrađen sistem u kojem se odgovornost razvodnjava, u kojem se istina napada, u kojem se građani navikavaju na tragediju kao na vremensku prognozu ,,strašno je, ali proći će“.
Neće proći.
Ne za roditelje koji više nemaju kome da spreme doručak. Ne za drugove koji zauvek ostaju bez poruke “vidimo se sutra”. Ne za društvo koje je izgubilo kompas. Jer svaka sledeća tragedija koja se dogodi u ovakvom sistemu nije samo nesreća. Ona je upozorenje koje smo ignorisali. Ovo nije vreme za neutralnost. Ovo je vreme buke i za jasan urlik: ovaj sistem proizvodi nasilje – on je odgovoran.
I dok god se ta odgovornost bude skrivala iza fraza i konferencija, iza kontrolisanih medija i praznih obećanja, ova zemlja će ostati mesto u kojem deca plaćaju cenu tuđe moći. Njihovi životi su završeni. Naša odgovornost nije. I pitanje više nije šta se desilo. Pitanje je, koliko ćemo još puta dozvoliti da se ponovi. I na kraju, više nema prostora za izgovore. Posle masakra u Osnovnoj školi ,,Vladislav Ribnikar“, posle ubistva u Duboni i Malom Orašju, posle urušavanja nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu i ostalih zločina za koje je odgovorna vlast unazad 14 godina, više niko ne može da kaže da ne vidi obrazac.
Ovo nije pitanje političkog ukusa. Ovo je pitanje odgovornosti, života. Svako društvo se u jednom trenutku suoči sa sobom i mora da odluči šta toleriše, a šta menja. Da li pristaje na sistem u kojem nema posledica, ili zahteva državu u kojoj zakon važi jednako za sve.
Da li okreće glavu, ili odlučno podiže glas. Izbor postoji ali nije između ljudi, već između vrednosti. Između ravnodušnosti i odgovornosti. Između straha i dostojanstva. Između sistema koji štiti moćne i sistema koji štiti život.
Ako postoji dug prema onima kojih više nema, onda je to da se taj izbor napravi jasno i bez odlaganja, ne kroz podele koje nas zatvaraju, već kroz odlučnost da se promeni ono što očigledno ne funkcioniše. Jer promena ne počinje tamo gde svi misle isto.
Počinje tamo gde više niko ne pristaje na isto.