Niš je jedan od onih gradova gde su civilizacije oblikovale zivot. Njegovi temelji nisu samo u kamenu, već u vremenu. Od Rimskog doba u Nišu i carskog Naissusa, preko vekova u kojima je raskrsnica civilizacija,istoka i zapada.Niš je uvek bio više od grada. On je svedočanstvo da se država gradi na pravu, redu i vrednostima koje nadilaze pojedinca i vreme.
Upravo zato, kada govorimo o Nišu danas, govorimo o ljudima koji u savremenom društvu treba sa nastave istoriju u ritmu grada i ostave trag.
Ne verujem u slučajnosti, pogotovo u politici. Ne verujem da se decenijama može biti na pozicijama moći, a da se pritom ne ostavi trag, bilo kao primer, bilo kao opomena. Iz tog razloga danas, dok čitam odluku Apelacionog suda o Igoru Novakoviću, ne čitam odluku za jednog čoveka. Odluka je napisana sistemu koji je omogućio da se lokalni „političar“ decenijama uzdiže, preživljava političke promene, funkcije i afere, sve do trenutka kada je počeo da nanosi preveliku štetu, a zakon i pravo konačno progovorilo.
Moć koju je imao nije bila zasnovana na veštini, iskustvu i mudrosti, kao što je slučaj sa institucijama koje traju. Nije bila ni u viziji, ni u ideji. Bila je u mreži, u sistemu, u kombinaciji zarad političkog opstanka po svaku cenu. Taj put se može jasno pratiti kroz funkcije koje je obavljao. Bio je predsednik opštine Palilula u Nišu, zatim predsednik Skupštine opštine Palilula, potom pomoćnik gradonačelnika Niša. Nakon toga postaje vršilac dužnosti direktora Elektrodistribucije „Jugoistok“. Godinama je bio odbornik i šef odborničke grupe SPS u Skupštini grada Niša. I na kraju, predsednik Skupštine grada Niša. Za sve to vreme predsedava gradskim odborom SPS, čak i predaje u okviru Univerziteta u Nišu na višoj školi.
Njegova biografija je kontinuitet zloupotrebe političke moći.
Taj kontinuitet nije slučajan.
Dok Niš nosi svoju istoriju kao obavezu, dok su generacije pre nas gradile institucije koje treba da traju, paralelno raste model politike koji je iznad zakona. Model u kome funkcija nije služenje građanima, već štit od odgovornosti i prostor za plasiranje moći i ispunjavanje želja. Znamo da zakon ne sme da bude selektivan. Ne sme da važi samo za slabe, a da zaobilazi moćne. Jer u trenutku kada zakon prestane da bude jednak za sve, država prestaje da bude država. Res publica postaje res privata!
Zato imamo ustav, zakon i moral i zato je svaka sudska odluka, svako utvrđivanje odgovornosti, mnogo više od lične sudbine jednog čoveka. To je poruka društvu. To je linija koja razdvaja sistem od samovolje i interesa pojedinca. Slučaj Igora Novakovića, obeležen dugogodišnjim postupcima (12 godina) i optužbama za zloupotrebu službenog položaja, upravo je primer koliko je važno da institucije izdrže pritisak i ostanu dosledne. Sećam se da se vodio postupak i za mobilne telefone dok je bio na poziciji u „Jugoistoku“, kao i toga da je pet puta zanemario odluku Upravnog suda i onemogućio Kreni-Promeni da svako dete dobije besplatni udžbenik.
Svakako, pitanje danas nije šta će biti sa jednim političarem, ali jeste da li smo kao društvo spremni da prihvatimo jednostavnu istinu da niko nije iznad zakona? Da li smo? Zakon mora da važi za sve. Bez izuzetaka. Bez kalkulacija. Bez kompromisa. Jer oni koji ne poštuju zakon, nemaju čemu da se nadaju!
Niš je preživeo imperije, ratove i sisteme, mnoge tragedije, ali i veličanstvene, epske trenutke. Preživeće i poslednju generaciju loših političara devedesetih godina. Jer kakav trag ostavljamo iza sebe?
Ova generacija glasno kaže da neće ćutati dok se vrednosti urušavaju, već da odlučno kaže DOSTA?
Jer moć i funkcije su prolazne, a amanet ostaje iza svakog od nas!
Kraj karijere presudom jeste tragedija jednog političkog života, ali i početak generacija koje dolaze!