Park Čair od svog početka bio je jedini pravi park u celom gradu. Pored Tvrđave koja bi trebalo da bude oaza zelenila, kulture i istorijskog nasleđa, kao i zeleneog pojasa oko Nišave, koji je postao sve drugo sem toga, Čair je pravi park. Nažalost jedini.
U prethodnoj godini uvideli smo potrebu građana za prostorima koji su nemenjeni provođenju slobodnog vremena. Parkovi, zelene površine i Tvrđava bili su puni. Pored toga niko od nadležnih, stručnih ili političkih moćnika nije našao za shodno da pokrene bilo šta po ovom pitanju. Znamo zašto, mrtve instuticije, državni posao, bla bla, sve već znamo…
Šta je radio NGO sektor po ovom pitanju zašto ništa (i oni)? Najverovatnbije zato što ciljevi fondera se nisu podudarali sa realnim potrebama u životu građana… Veliko iznenađenje…! Dve strane istog novčića, Lolek i Bolek, Jing i Jang, Mirko i Slavko…
Ali ništa čudno, mi smo ionako anestezirani, postovima na Fb mislimo da ćemo da podignemo bunu i pomerimo kontitnentalne ploče…
U našoj anesteziranosti, ponestalo nam je mesta za provođenje slobodnog vremena, ništa bitno nije urađeno godinama i decenijama unazad, vreme teče, život nam prolazi ni u čemu… Ali to govori o nama, ne o Vučiću, Tadiću, Đilasu, Slobi… Ako su svi oni isti, šta smo mi?
U našem pravljenju pametnih doskočica na društvenim mrežama, glumeći urbane mislioce evo kako nam izgleda park gde se igraju naša i vaša deca, sva u paketu:
Uživajte, zaslužili ste.