Peščanik emisija: Rad u doba Vučića i korone

Autor: Niška Inicijativa Niška Inicijativa - 13.10.2020 - 8:05

Prošle godine je samo u EU izdato 52.000 boravišnih dozvola građanima Srbije. Još toliko njih je otišlo da radi u SAD, Kanadi, Britaniji, Australiji, Novom Zelandu, UAE ili u EU ali bez dokumenata. Radno sposobno stanovništvo u zemlji prepušteno je Vučićevim „investitorima“ i preduzetnicima, kojima je država obezbedila „povoljan poslovni ambijent“, koji se uglavnom sastoji od subvencija i legalizovanja raznih oblika radne eksploatacije zaposlenih. Govori Mario Reljanović, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo. Razgovor vodi Svetlana Lukić.

Rad u doba Vučića i korone from PEŠČANIK on Vimeo.

Svetlana Lukić: U javnosti mesecima dominiraju podaci o broju zaraženih i umrlih od korona virusa, što je i logično, ali je ipak neshvatljivo da ima toliko malo vesti i razgovora o ekonomskim posledicama pandemije, tačnije o posledicama po tržište rada. Najčešće dobijamo takozvane informacije od državnih funkcionera, pa Siniša Mali kaže – eto, u drugom kvartalu smo imali „istorijski nisku stopu nezaposlenosti“: 7,3%. Danas izjavljuje da su neverovatno porasli prihodi od PDV-a, da nema potrebe da pozajmljujemo novac od MMF-a jer ga imamo dovoljno. Imamo li mi uopšte neka preciznija saznanje o tome kakve je posledice po zaposlenost i nezaposlenost imala pandemija, i da li postoje neke projekcije šta se može očekivati od jeseni?

Mario Reljanović: Sve je to tačno. Šta se dešava na tržištu rada? Mi smo imali do sada 2 faze na tržištu rada – počev od februara kada su stigle prve vesti o pandemiji. Dakle, najpre su stradali svi oni koji su u tim takozvanim nesigurnim oblicima rada, i tu je došlo do jezivo velikih otpuštanja. A to što tržište rada, u smislu zvanične statistike, ne registruje te vrste otpuštanja, to je isključivo stvar metodologije i statistike. Tu su raskidani ugovori koji nisu ugovori o radu nego ugovori o privremenim i povremenim poslovima, ugovori o delu, ljudi koji rade na crno. Dakle, svi ti ljudi su vrlo lako ostali bez zaposlenja.

Nešto kasnije imamo otpuštanje agencijskih radnika, i otpuštanja drugih zaposlenih na određeno vreme, pa čak i otpuštanja onih koji rade na neodređeno vreme. Taj trend se donekle smirio u iščekivanju mera finansijske pomoći vlade. Kada su mere objavljene, onda smo imali praktično početak druge faze otpuštanja. Jednostavno, poslodavci su se preračunali da li im odgovara da uzmu tu pomoć i sačuvaju broj zaposlenih, ili da krenu u otpuštanja i smanjenje obima procesa rada, pa čak i potpuno gašenje svojih biznisa. Tu imamo onda primere od maja pa nadalje, uglavnom masovnih, kolektivnih otpuštanja, i tu se po pravilu radi o ciframa od nekoliko stotina, pa čak i više, preko 1.000 radnika.

I sada imamo tu jednu, da kažem, zvaničnu statistiku koja pokazuje nešto što nije naša realnost: dakle, pokazuje izuzetno nisku nezaposlenost, ali pokazuje i izuzetno veliki jaz, prošireni jaz, između nezaposlenosti i zaposlenosti. Ona nedefinisana kategorija radno sposobnih a radno neaktivnih lica je statistički sve veća. Šta se sa tim ljudima dešava? Oni, kada su izgubili posao, ili više nemaju nikakvo poverenje u državu, pa se ne prijavljuju Nacionalnoj službi, ili su se odmah orijentisali na neki rad na crno. Dakle, ta niska nezaposlenost zavarava.

Činjenica je da je vlada uspela ovim merama donekle da ublaži drugi udar, ali čini mi se da ćemo imati, ono što svi zapravo predviđaju, taj treći krug, ili treći talas otpuštanja. To će se desiti nakon što sva ova pomoć – ona inicijalna je već isplaćena – a sada kada i dodatna pomoć bude isplaćena, to je nešto što će najviše pogoditi mala i srednja preduzeća, čak i mikropreduzeća, gde ćemo ostati, po nekim procenama, bez nekoliko desetina, pa čak možda i preko sto hiljada zaposlenih. Ako računamo na pad industrijske proizvodnje koji realno iznosi nekoliko procenata, 5-6% u najboljem slučaju, logično je da će u tim delatnostima doći i do smanjenja zaposlenosti. Ona je veštački održavana kroz ovu pomoć. Onog trenutka kada poslodavci ne budu imali nikakvu korist od toga da zadrže te radnike, a to je, dakle, 3 meseca po isteku primanja pomoći, možemo očekivati dalje smanjenje zaposlenosti.

Inače, mi imamo veliki jaz između nezaposlenih i zaposlenih, imamo gotovo 2 miliona ljudi koji ne ulaze u statistiku zaposlenih i nezaposlenih. Možda smo tu procentualo čak i prva zemlja u Evropi koja ima takvu razliku. To ukazuje, zapravo, da su ti ljudi našli svoju budućnost negde drugde, van zvaničnih statistika, što naravno nije nikako dobro. S druge strane, imamo zvanične statistike, dakle anketu o radnoj snazi, koja potvrđuje da imamo užasno veliki broj ljudi koji rade na crno, koji se meri stotinama hiljada, 300-400 hiljada. Pojedini sindikati pričaju o 500-600 hiljada onih koji rade na crno. Oni se nigde ne vide, oni nisu obuhvaćeni merama pomoći, što je jako važno naglasiti, dakle, oni su prepušteni sami sebi u bukvalnom smislu. Recimo 50 hiljada ljudi, ja verujem da je cifra bar tolika, je od počeka pandemije izgubilo posao a da se nije uopšte registrovalo u statistici, jer oni su nevidljivi za državu, obavljaju one poslove, odnosno rade po onim pravnim osnovama, ili bez pravnog osnova, koji se u statistici ne vide.

Svetlana Lukić: Da se na kratko vratimo na mere vlade koje je trebalo da posluže tome da se amortizuje taj prvi udar zbog proglašenja pandemije. Kakvi su rezultati te vrste pomoći? Često se čulo da su mere bile poptuno neselektivne.

Mario Reljanović: Obe vrste mera, dakle i ona od 100 evra koja je upućena stanovništvu, pa čak i ona pomoć penzionerima, koja je takođe podeljena linearno, nije ostvarila svoju svrhu u tom smislu što je za taj isti novac moglo da se učini mnogo više, da su se mere fokusirale na određene kategorije stanovništva. Mi sa jedne strane imamo situaciju da je pojedinim privrednicima, pa i njihovim radnicima, u potpunosti bila zabranjena delatnost – dakle zatvoreni su tržni centri, zatvorene kafane, kafići, restorani, zatvoreni hoteli, a sa druge strane imamo poslodavce koji su imali, naročito trgovine i farmaceutska industrija, znatno povećan obim posla, dakle povećan promet.

Sama činjenica da su se, recimo, ti isti poslodavci – a ja znam za primere koji su evidentni – da su se ti isti poslodavci koji su imali uvećanje prometa od 200-300% u odnosu na redovni proces rada, da su se oni prijavljivali za pomoć države i da su čak isplaćivali minimalnu zaradu za te mesece svojim zaposlenima, iako to uopšte nije bila namera tvoraca uredbe. Možemo da kažemo, to je ona klasična zamka – da su svi tretirani jednako, ali da nisu svi tretirani ravnopravno. Mnogi poslodavci su se zato preračunali i rekli – ne hvala, ne treba nam sada ta vrsta pomoći. Mi ćemo sada zatvoriti ili svesti broj radnika na neki apsolutno neophodan minimum. Neki su čak i ušli u postupak, pa su ipak odustali i pored toga što plaćaju penale i moraju da vrate ta sredstva. Dakle, to se ne dešava sa merama koje dobro pogode svoj cilj.

Osim nefokusiranosti, najgori segment je bio taj što radnici direktno nisu dobili ništa. Oni su dobili, uslovno rečeno, mogućnost da zadrže svoje poslove time što su poslodavci ukalkulisali pomoć države u svoje prihode za naredna tri, odnosno nešto malo više meseci sa ovim drugim paketom mera, i u tom smislu te mere jedino mogu da se smatraju pozitivnim. Ali direktno nisu dobili ništa, i to se drastično razlkuje od nekih drugih država gde je država pomagala privredu, ali je direktno pomagala i radnike, naročito imajući u vidu one koji su otpušteni. Mi nemamo nijedan takav paket mera. Bukvalno ni dinara država nije dala za radnike koji su izgubili posao. Oni imaju ona prava koja bi imali i da su izgubli posao prošle ili pretprošle odine, ili bilo kada.

Možemo mi da slušamo i ministra finansija i sve ostale, ali je činjenica da se mi neprestano zadužujemo i da je i Fiskalni savet upozorio na to, tako da smo mi svoju finansijsku situaciju kao država značajno pogoršali, a da pritom nismo ostvarili efekat mera koji smo mogli da ostvarimo, a siromašni građani su potpuno zaboravljeni. Dakle, mi imamo potpuno ignorisanje socijalne politike, odnosno socijalne funkcije države, i čini mi se da će svaka slična situacija, zbog korone ili zbog bilo čega drugog, proći još gore za te ljude. Da ne pominjemo recimo sakupljače sekundarnih sirovina i neke tradicionalno ugrožene i marginalizovane grupe.

Rizik od zaraze među tom populacijom je još veći. Oni uglavnom žive u domaćinstvima koja su višegeneracijska, dakle ima i starijih i mlađih. Ako neko ko se zarazi bude u istom domaćinstvu, postoji velika šansa da zarazi i ostale članove domaćinstva. Istovremeno, država nikada nije ni pomislila da možda njima mogu da se podele sredstva za zaštitu, je l’. To se uklapa u tu celokupnu politiku gde su socijalna davanja samo nešto što treba da se svede na minimum, i gde se neprestano uzima iz socijalnih davanja, da bi se obezbedio budžet i za vojsku i za policiju, ali naročito za finansiranje ove neodržive ekonomske politike privlačenja stranih investicija.

Svetlana Lukić: Među najsiromašnijim građanima je bilo mnogo onih kojima je jako mnogo značilo da odu do Beča, da rade na nekom gradilištu tri-četiri meseca, i da se vrate sa nekom rezervom da prežive zimu. A sada je i taj odlazak na povremene poslove u inostranstvo, ne samo ove zime nego i srednjoročnije, praktično nemoguć. To će biti strašan udar na veliki broj porodica.

Mario Reljanović: Jeste, i ne samo to, to funkcioniše u oba smera. Dakle, oni naši ljudi koji su se zatekli za vreme početka pandemije u tim zemljama su vraćeni, neki bogami i na silu, što znači da ne samo što je onima koji odu na nekoliko meseci da rade u inostranstvu to onemogućeno, nego mnoge porodice neće dobiti ni doznake iz inostranstva koje tradicionalno dobijaju. Postoje neka istraživanja koja govore da nekoliko milijardi evra, što je ogromna cifra za Srbiju, godišnje dođe od dijaspore. Pitanje je koliko će doći u toku ove godine, ne samo zato što su se ljudi vratili u Srbiju, nego zato što ni ti ljudi koji se nalaze u dijaspori nisu u sjajnoj poziciji, mnogi od njih su ugroženi zbog svih ovih okolnosti, tako da je to jedan dodatni faktor koji utiče na socijalni položaj.

To je ona čuvena računica: ako je prosečna zarada 250 evra, a za preživaljavanje četvoročlane porodice je potrebno, ne znam, 6 hiljada evra godišnje – odakle nama razlika? Razlika uglavnom dolazi od dijaspore i naravno, dolazi iz onih neprijavljenih prihoda, je l’, rada na crno. Ali jako velika cifra dolazi iz dijaspore. Ako ona izostane, mi ćemo imati vrlo kritičnu zimu, pa i celu narednu godinu, gde će mnoge porodice ostati bez tog rezervnog izvora prihoda i pasti ispod praga siromaštva, naročito ako se obistine ove crne brojke o 150 hiljada novih otkaza. Ja se nadam da one neće biti baš toliko tačne u ukupnom broju zaposlenih. Ali ako kažete da imamo 2 miliona zaposlenih, 150 hiljada nije strašno; međutim, tih 150 hiljada je 150 hiljada proizvodnih mesta, onih koji stvaraju višak koji ovi ostali kasnije troše, uključujući i tih 700, 800, 900 hiljada zaposlenih u državi koji ne stvaraju višak vrednosti.

Gubitak 150 hiljada proizvodnih mesta se mnogo više oseća nego da sada otpustimo 150 hljada ljudi u džavnoj upravi. Ne kažem da bi trebalo, nego da se to mnogo više oseća po budžet, po finansije jedne zemlje. Tako da svi ti pokazatelji nisu dobri, a naročito je zabrinjavajuće to što se konstantno ponavlja mantra da nama odlično ide, da imamo najmanji pad. To vam je kao kad vozite Fiću, a ovaj drugi vozi Ferarija, i onda oboje stanete, i onda kažete: jeste, ali ja sam inače išao 40, pa sad idem samo 40 km/h manje, a onaj je jurio 200, on je izgubio tih 200 km/h.

Svetlana Lukić: Tokom septembra je bilo mnogo reči o minimalnom dohotku. Dve stvari sam htela da pitam: prvo, čemu služi taj Socijalno-ekonomski savet, kada i sada, kao i prethodnih godina, nikada nisu postigli konsenzus. Opet je na kraju Vlada, odnosno Vučić, doneo odluku I o minimalnom dohotku. Povećana je za oko 2000 dinara, i taj minimalac je sada oko 32.000 dinara. Drugo, zašto se uporno minimalna zarada praktično tretira kao zagaranotvana zarada?

Mario Reljanović: Socijalno-ekonomski savet je, naravno, nužno potreban i sve razvijene zemlje ga imaju; on je epicentar socijalnog dijaloga. Problem je što je kod nas socijalni dijalog mrtav. Mislim da je Dušan Vuković, predsednik Saveza samostalnih sindikata, to lepo rekao, dakle: pregovori o minimalnoj zaradi služe da se mi sastanemo, da nešto simuliramo i da onda čak ne ni vlada, nego predsednik koji apsolutno nema nikakve nadležnosti nada tim, prelomi koliko će ta minimalna zarada iznositi. Prvo, minimalna zarada uopšte ne služi da zaštiti radnika; ovako kako je formulisano u Zakonu o radu, ona služi zaštiti poslodavaca. Drugo, minimalna zarada u visini te minimalne potrošačke korpe.

Svetlana Lukić: Ona je sada negde oko 38 hiljada?

Mario Reljanović: Otprilike tako. To je jedan vrlo opipljiv, kvantifikovan cilj. Međutim, kada vi pogledate tu minimalnu potrošačku korpu, vi shvatite da to nema zapravo veze sa realnošću, jer niko ne može da preživi od te minimalne potrošačke korpe, odnosno može, ali to se svodi bukvalno na preživljavanje, na reprodukciju onoga što istrošimo. Čak – o tome je Sarita Bradaš pisala – čak nije ni toliko, jer prema preporučenim merama Svetske zdravstvene organizacije, ovo je dijetalna potrošačka korpa, nije minimalna. U tom limbu između faktičkog i formalnog, minimalna zarada je počela da se posmatra kao ta neka garantovana zarada, što nije tačno. Jednostavno nije tako regulisano Zakonom o radu. I dalje u Zakonu o radu, ovom još uvek važećem (videćemo kako će biti u novom), stoji da nju odlukom uvodi poslodavac kada ne može da isplati ugovorenu zaradu, što znači da ugovorena zarada mora da bude veća od minimalne zarade.

Poslodavci to uglavnom poštuju na taj način što za jedan dinar povećaju minimalnu zaradu, i to onda nije više minimalna zarada, nego je neka ugovorena zarada, što je naravno zloupotreba trenutnog rešenja, ali se mnogi parametri i u zvaničnoj državnoj retorici i politici upravo vezuju za minimalnu zaradu, kao da je to nešto što je garantovano radniku i što je, hajde da tako kažem, obaveza države da mu pruži da bi imao dostojanstven život. Ne može da ima dostojanstven život na osnovu toga. Sarita Bradaš je izdvajala posebne kategorije, pa je došlo do toga da vi jedete, ne znam tačno, recimo 6 grama čokolade dnevno, ili meso jednom ili dvaput nedeljno. Ima nekih apsurdnih stvari koje, recimo, kažu da treba da potrošite, ne znam, 100 dinara mesečno za školovanje deteta, a svako ko je ikada doživao stres 1. septembra, zna koliko je to apsurdna cifra.

Postoje istraživanja koja kažu da realne potrebe jedne potrebe idu daleko više, idu na tu uobičajenu, odnosno prosečnu potrošačku korpu, koja je 70 i nešto hiljada dinara, i koja bi trebalo još i da se uveća, s obzirom na to da ona se računa prema, sad ne znam tačno, recimo 2,3 člana domaćinstva. A pošto nijedno domaćinstvo nema 2,3 člana, onda realo domaćinstvo sa decom, odnosno porodica sa decom, jedno ili dvoje dece, će imati veći prohtev, pa se tu dolazi do nekih, recimo, 800-900 evra mesečno, oko 100 hiljada otprilike, za osnovne potrebe jedne porodice. Onda dolazimo do tih ogromnih razlika do potrebe u zakonu razlikujemo minimalnu od garantovane zarade, što sada nije slučaj.

Da li će to dovesti do dodatnog opterećenja poslodavaca? Da, naravno. Ali i tu država može dosta da pomogne. Može da ne oporezuje sve što je u rangu garantovane zarade, može da ukine mnoge fiskalne i čuvene parafiskalne namete, naročito mikro-malim i srednjim preduzećima koja su posebno opterećena tim obavezama. To podrazumeva manji priliv novca ka državi ali onda podrazumeva i racionalnije trošenje novca od strane države. Mi imamo linearne poreze, imamo gde se prilikom raspodele te dobiti vrlo lako novac iznese iz zemlje ili rasporedi vlasnicima ili tome slično. Ja sam to jednom čuo od jednog radnika i stalno to ponavljam. Kaže, dođe nam gazda u onom BMW džipu od, ne znam, 60 hiljada evra i podeli svima po 2-3 hiljade na ruke i kaže: „Eto, nemam para za više, firma je u teškom stanju“, i odveze se tim istim džipom. E, to je naša trenutno realnost, i sistem omogućava da ako ekstremno dobro poslujete, da ekstremno dobro i zarađujete, a da vam radnici ostaju u ekstremno lošim uslovima, koji i omogućavaju taj visok profit.

To je sistemski problem koji je napravljen tako da bogati postaju bogatiji, siromašni ostaju siromašni ili postaju još siromašniji, i tu se nalazi, zapravo, tačka spajanja poslodavaca i sindikata, odnosno poslodavaca i radnika. Mali poslodavci, mala i srednja preduzeća i radnici ovde su praktično na istom zadatku, odnosno u interesu i jednima i drugima je da se tako nešto promeni. Ja sam zato svojevremeno i rekao da mali poslodavci koji u Srbiji zapošljavaju, čini mi se da nekih 600-700 hiljada ljudi, što je jako velika cifra, zapravo trećina zaposlenih, i ti njihovi zaposleni, oni moraju zajedničkim snagama da utiču da se ove politike promene.

Sve češće imam razloga da izgovaram rečenicu: „Ovo izlazi iz okvira radnog prava, i ulazi u krivično pravo“. To sam prvi put upotrebio na primeru Goše, gde je zaista bilo potrebno utvrditi krivičnu odgovornost poslodavca, koji je na kraju prošao nekažnjeno. Ja sam još pre nekoliko godina imao situaciju da poslodavac kaže: „Pa da, ja ne isplaćujem zarade. Dođe inspekcija rada, naloži mi da isplatim, ja ne isplatim. Oni pokrenu prekršajni postupak. Prekršajna kazna je na nivou zarade za 10 zaposlenih i taj postupak traje nekoliko meseci. Nekad čak i zastari, pa ne platim ništa. Ja zaradim milione na tome“. Vrlo bezobrazno, ali veoma tačno. „Oni me osude, ja platim prekršajnu kaznu, ali i dalje ne isplaćujem plate“.

U najnovijem tekstu za Peščanik pišem o poslodavcu koji nema toalet za svoje zaposlene. Znači, mi smo u Srbiji u 21. veku i ne postoji toalet za zaposlene. A tu je reč o velikom poslodavcu koji uspešno posluje. Ta razlika između normiranog i stvarnog je ogromna. Jedna sagovornica, radnica, kaže: „Naš poslodavac se reklamira tako što kaže ‘Ograničeno radno vreme i redovna isplata zarade’“. Poslodavac koji poštuje zakon, dakle tako se reklamira, što znači da je on na nivou izuzetka.

Jedini uhapšeni u vezi sa problemom bazbednosti na radu u Juri je bio radnik, nije pokrenut krivični postupak protiv njega, ali u tom trenutku je to očigledno služilo zastrašivanju. I do čega je to dovelo? Do desetina obolelih od Korone u Juri neposredno nakon trih protesta, jer su ljudi znali šta će se desiti zbog načina na koji se poslodavac ophodio. Protiv tog poslodavca, koliko ja znam, nije pokrenut krivični postupak, iako je ugrožavao bezbednost ljudi i direktno kršio nekoliko zakona. Tako da, evo, imamo sada i kineskog poslodavca u Boru koji je i inače poznat od ranije po vrlo egzotičnom tumačenju zakona, pa je od svojih zaposlenih tražio razne podatke o ličnosti, ograničavao kretanje, i sada je svima nejasno kako taj poslodavac, koji se na svakom koraku pokazuje kao neko koga nije apsolutno briga ni za te radnike ni za ovu zemlju, kako on odjednom može tako da zagađuje životnu sredinu. Pa naravno da može, jer ako mu neko kaže: „A, pa ti ne moraš da poštuješ te radne propise, radi sa radnicima šta hoćeš“, on će shvatiti da ne mora da poštuje nijedan propis, pa ni te ekološke.

Svetlana Lukić: Je l’ ima uopšte smisla da pitam šta radi inspekcija rada?

Mario Reljanović: Ja sam proveo dosta vremena sa inspektorima rada na raznim edukacijama. Čini mi se da dobro shvatam njihov položaj. Inspekcija rada je organizaciona jedinica pri ministarstvu. Politika ministarstva je da se žmuri i da se po svaku cenu zakoni zaobilaze, odnosno da se tumače onako kako je po volji ili tom konkretnom pojedincu, ili generalno, u skladu sa politikom povlađivanja poslodavcima. Druga stvar jeste unižavanje inspektora rada. Većina njih radi u užasnim uslovima. Ima ih jako malo i od njih se očkuje da stvaraju čuda. Kada bi se povratilo dostojanstvo profesije, da oni mogu bez straha da će ih neko juriti, pretući, da će im pretiti – a to se redovno dešava na terenu – i bez straha da će uraditi nešto što nije po volji nekome u ministarstvu, odnosno nekom drugom ko će okrenuti dva broja telefona, pa onda dolazi do pritiska kojem su vrlo često izloženi, dakle onda ne bi bilo tih besmislenih inspekcijskih nadzora.

Ja sam čitao recimo te izveštaje iz Jure gde inspektor rada kaže da je obavio nadzor i pričao sa nekoliko zaposlenih koji su potvrdili da navodi iz prijave nisu tačni. Pa i direktor je zaposlen! Znači, svi direktori su tamo zaposleni. Koji su to zaposleni? O čemu je pričao? Da li je pričao sa podnosiocem prijave, i tome slično? Jedina aktivnost koju oni rade prethodnih godina konstantno, jeste to evidentiranje rada na crno, i vidimo da se ponekad desi da neki inspektor rada, u znanju ili neznanju, otkrije i nekoliko stotina turskih radnika bez radne dozvole na državnom gradilištu.

Svetlana Lukić: Vrlo često viđamo kineske radnike, pogotovo na izgradnji infrastrukture, puteva. Znamo za slučaj ovih nesrećnih Indijaca koji su štrajkovali u Kraljevu. Znači, u Srbiju dolazi, na ovaj ili onaj način, dosta stranih radnika. Kakve posledice to ima na tržištu radne snage?

Mario Reljanović: Mi nismo tu nikakav izuzetak. Dakle, to su recimo Rumuni osetili odmah po prijemu u Evropsku uniju, i dan-danas imaju jednu od najnižih stopa nezaposlenosti u Evropi; ali to ništa ne znači, jer to zapravo znači da su svi negde otišli. Oni su otprilike trećinu stanovništva izgubili u par godina nakon prijema u Evropsku uniju, i to trećinu radno sposobnog stanovništva. Slično se dešava i u mnogim drugim zemljama, recimo u Hrvatskoj. E sad, ako uzmemo tu klasičnu kapitalističku logiku da je cena nečega odnos ponude i potražnje, ako je potražnja veća od ponude, znači da roba mora biti skuplja. Tom logikom bi rad morao da se plaća skuplje; da biste nekog zadržali, morate da mu ponudite bolje uslove rada, ako je njegova profesija u tom trenutku deficitarna.

Međutim, naročito u Srbiji i u Severnoj Makedoniji, dolazi do drugog trenda, a to je uvoz radne snage, što je takođe jedno tržišno ponašanje, i tu je zapravo ključna reč ovo kako ulaze, ovako ili onako. Između ovako i onako postoji jako velika razlika, jer ovako, u smislu zakonito, radnici mogu da dođu putem tih međudržavnih sporazuma, kao što mi imamo sa Republikom Kinom, gde oni praktično za infrastrukturne projekte koje izvode dovode svoje radnike, i visokokvalifikovane i one najniže kvalifikovane. Mnogo više zabrinjava ovaj nelegalni put, koji podrazumeva da ti radnici rade na crno. Pominje čak i više hiljada stranih radnika koje je inspekcija rada pronašla u prethodne recimo dve godine na raznim poslovima, uglavnom na gradilištima. Oni su u istom položaju kao i domaći radnici koji rade na crno, osim što se nalaze u stranoj zemlji, što najčešće ne znaju jezik, ne poznaju pravni sistem, nemaju kome da se obrate ili ne znaju kome da se obrate za pomoć.

Vrlo često sve što dobiju ili poslodavac direktno uplaćuje porodicama kod kuće, ili oni šalju porodicama kod kuće, tako da su uvek bez para, i tu zapravo ne postoji limit radnoj eksploataciji. Ono što je indikativno i što je jako loše, jeste da se svi ti slučajevi vezuju za državne projekte, gde postoji neka koncesija, pa je koncesionar dao podugovaraču, podugvarač je naša neka domaća firma koja angažuje te neke strane radnike, tako da mi imamo upliv stranih radnika i što je najvažnije, mi ne znamo koliko njih ima. I svaka čast inspektorima rada koji su vrlo tu detaljno i dobro odradili posao. I naravno, treba iz toga što inspektori rade, treba da proistekne neka posledica. Ja vidim da posledica izostaje.

Ministarka Mihajlović je pohvalila inspektore rada. Nadam se, kažem, da niko nije izgubio posao zbog te pohvale – ovo mislim ironično – ali nije rekla: „E, ovo je nedozvoljeno. Ovaj poslodavac više neće raditi za državu, i sad odmah raskidamo taj ugovor“, što bi bilo normalno u bilo kojoj zemlji. Ovde poslodavac nije ni pomenut. Verujem da je pokrenut prekršajni posupak, pošto to inspektor rada sam pokreće ali, kao što rekoh, polovina prekršajnih postupaka se ni ne dovede do kraja. Poslodavci rado plaćaju te kazne jer su mnogo niže od onoga što oni zarade na toj radnoj eksploataciji, tako da to nije rešenje. Rešenje je da se taj poslodavac potpuno odstrani i da ne može narednih 5, 10 godina da učestvuje ni na jednom tenderu, da dobije bilo kakav posao koji plaća država.

Dakle, mora dugoročno da mu se ne isplati da bismo to obuzdali, inače ćemo imati sve goru situaciju na tržištu rada i s obzirom na činjenicu da je odavde otišlo mnogo radon sposobnih ljudi. Podaci Eurostata su sami po sebi poražavajući – 55 hiljada je za prošlu godinu. To su samo legalno izdate radne dozvole našim državljanima u Evropskoj uniji; ili su dobili radnu dozvolu ili boravišnu. Plus oni koji dolaze nelegalno, njih ima bar još toliko, i naravno, svi oni koji idu za SAD, Kanadu, druge zemlje van Evropske unije, Australiju, Novi Zeland, koji se iseljavaju trajno. Mi dolazimo, pretpostavljam, do cifre od bar 100 hiljada ljudi godišnje, što znači da ćemo ostati sa vrlo malo radne snage, posebno u nekim profesijama koje su interesantne, a to su ili visokokvalifikovane, kao što su medicinski radnici, porgrameri, inženjeri, ili oni niskovalifikovani, zanatski radnici, koji su takođe veoma traženi na tim tržištima.

To znači da ćemo mi nastaviti sa uvozom radne snage, iako je trenutno ovaj nelegalni deo domintan u odnosu na legalni, ako se tako nastavi, pretpostavljam da ćemo imati izuzetne poremećaje na tržištu rada, da nećemo moći da suzbijemo rad na crno koji i ovako cveta i, što je jako važno – ti ljudi neće imati nikakva prava. S jedne strane oni će biti radno eksploatisani, a sa druge strane će njihova pojava uticati na to da domaći radnici i dalje rade pod nekim banalno lošim uslovima. I poslodavac koji se pridržava propisa je sada u problemu, pošto ovaj drugi ima jeftinu radnu snagu i obara cenu proizvoda; u interesu je i poslodavaca i sindikata da se napravi dugoročna strategija uvoza radne snage, da se ono, kao i do sada što je bilo, ograniči samo na one profesije koje su deficitarne.

Tako nešto ne postoji kada imate radnike koji su dovedeni da rade na crno. Ti indijski radnici bi radili i za manje od 32 hiljade. Sad, problem poslodavca je što on ne može da im ponudi manje. Ako se pronađu, ovim čudnim tumačenjima zakona o kojima sam pisao, načini da oni rade i za manje, imaćemo vrlo lošu situaciju na tržištu rada i vrlo loše uslove i za domaće radnike, a istovremeno ćemo imati nešto što može da se graniči sa trgovinom ljudima, kada je reč o ovim strani radnicima. Ono na šta bi svi morali da se fokusiramo jeste da se ne menja na gore. Dakle, nijedna zemlja ne može da živi bez priliva stranog kapitala, ali je pitanje na koji način ga privući.

Nije slučajno što, ne znam, u Fiatu u Poljskoj, prosečna zarada je recimo duplo veća od zarade u Fiatu u Srbiji, iako Fiat u Srbiji ima relativno pristojne zarade. Kako dolazi do tih dispariteta? To je verovatno odnos države, koja je trenutno potpuno u podaničkom odnosu prema poslodavcima, i dok se to ne promeni, ne možemo očekivati ništa drugo osim da plivamo u ovome što imamo. Možda je poplava, možda nam je balvan sve manji i sve teže držimo ravnotežu, ali ne možemo računati na promenu politike u narednom periodu.

Peščanik.net, 23.09.2020.

Podeli sa prijateljima