Svako ko je završio neku školu ima lepa i loša iskustva sa prosvetnim kadrom. Nažalost, prosvetni kadar je ustvari postao petrijeva posuda društva, kao i svaki drugi segment javne uprave.
Ako neko misli da je prosečan uzorak osobe koja radi u nekoj školi mnogo bolji od prosečnog radnika “iz opštinu” grdno se vara. To su ćelije istog kancerogenog tkiva srpskog društva. Deca istog ružnog oca. Uzgajane kao subkultura sada već generacijama unazad.
Da li je prosveta postala kao petrijeva posuda društva?
U porodici, među bliskim prijateljima imam puno prosvetnih radnika. To su sve divni ljudi sa kojima je svaki trenutak proveden ispunjen divnim osećajem pripadnosti. Nažalost oni su izuzetak. Mohikanci…
Ima i onih koji su svojim pedagoškim radom ostavili pozitivan trag na meni i oblikovali me. Nažalost u manjini su pozitivni primeri. Ali najviše ima onih primera kao u filnu “Lajanje na zvezde”. Benigno zamajenih i smešnih osoba, koje jesu na neki način zalutali u profesiji.
I dan danas kad sretnem razredne starešine iz srednje i osnovne škole, izuzetno mi je drago da ih vidim, i osmeh mi ide oko glave. To su sve sjajni ljudi sa svojim vrlinama i manama.
Ima i onih za koje me je sramota što su mi bili profesori, koji ne zaslužuju da prođu pored fakulteta, škole ili obdaništa, a ne da rade tamo.
Oni koji imaju priliku da oblikuju umove novih generacija koje će da naprave bolje društvo, imaju privilegovan posao. Da, deca nose probleme iz kuće, ali ako deca uspeju da te nadmudre i da ne možeš da nađeš način da dopreš do njih, onda nisi za rad u prosveti, vaspitanju ili sportu.
Ima jedna lekcija koju sam pročitao nekad u svom školovanju koja ima naslov “lik i delo profesora”.
Prvo mi je bilo smešno što takva lekcija postoji. Onda sam malo mućnuo glavom, pogledao okolo i video zašto postoji taj naslov. Svi shvatamo zašto takav naslov.
Svatam jer nisam mogao ni da sanjam ono šta sam video u jednoj niškoj gimnaziji pre nekoliko dana.
I onda dolazimo do selekcije kadrova koja je unazad decenijama loše rađena. Nepotizam, politika i korupcija su doveli da i prosveta pomera dno koje ide svakim danom sve niže.
Selekcija koja je dovela da domar i direktor mogu da imaju iste manire nije dobra.
Nije mi drago zbog toga, ali realnost se mora konstatovati.
Jedan od ciljeva vaspitanja i obrazovanja jeste stvaranje kritičkog i realnog pogleda kulturne i obrazovane jedinke na svet oko sebe. Kritičkog pogleda, ne zato što se time mrzi Srbija i Srbi, već zato što uočavanjem problema može da se dođe do napretka i rešenja problema i izazova jednog društva.
Do napretka se ne dolazi ako imaš armiju botova/bezmozgaša, poltrona, klimača glavom, nekulturnih, alkoholičara, narkomana, razvratnih i kriminalaca.
Zdravo društvo mora prvo da ima “zdrave” jedinke koji oblikuju nove generacije. Ako u taj koren ubrizgamo kancer, ne moramo da se brinemo kako će lišće tog drveta uskoro da izgleda.
A možda i grešim, možda je ovo najbolji od svih svetova…
Kako vam je zdravstvo, pravosuđe, obrazovanje, javna uprava, na ulici, u medijima? Dobro li je?