Bila dva brata Maki i Deki. Dobri narodski likovi, poznati u svom malom svetu i u opasnom kraju odakle su. Mislili su nekad za sebe da će da promene svet, ali je svet promenio njih. Oni su inače pametni momci, street smart – edukovani. Bolji su od mediokriteta, pa je baš žalosno što su sami sebe “potiranjem” doveli do trenutnog nivoa.
Da, imali su neke trenutke gde su nešto uradili interesantno, možda su čak i rekli neke pametne stvari, zasijali, doprineli nečemu. Možda je to davno bilo, pa se više niko i ne seća. Ali se oni sećaju tog lepog trenutka. Još lete na njemu.
Shvatajući da ako hoće da prežive u materijalnom svetu, moraju da naprave neke kompromise, poklekli su, skrivajuči od javnosti trule kompromise zbog pukog preživljavanja.
Uvoštio ih je ovaj splet, kalcifikovao moždano tkivo, ostao je samo naduvan ego, iluzije velićine. Vreme je stalo kod njih.
Potpomognuti nedostakom vazduha u kafani, raznovrsnosti ideja u društvu oko njih, gde su nesumnjivo bili malo kreativniji od prosečnog Srbende, krenuo je pad intelekta. Po uticajem opšte kulture, okruženja, maligana, loše kafanske muzike koja dovodi do ličnog razočarenja, dogodila se transformacija koja je trajala lagano i neprimetno. Sada je skoro svaki misaoni process deformisan, bez jasnog pravca, jer i dalje streme da budu originalni, apstraktni, interesantni…
Postali su ono što su najviše mrzeli. A druge retke buntovnike su počeli da preziru i da im se dive u isto vreme.
Pa su se tako kao maligne ćelije, promenile od normalnih funkcionalnih jedinki u mutirane. One koji samo troše resurse za puko održavanje u životu i množenje njima sličnih. Od nekad slobodnog tinejdžera, postali Dnevne doze prosečnog Srbende u svojoj varijanti. Možda su oni i bubnjari i basisti, slikari i vikari, ali nema razlike između njih, i onog bota koji je dobio posao u „opštinu“. Možda su nešto više videli i vredeli od tog bota, ali sada nema više razlike. Znajući to, grize ih neki osećaj iznutra, stvarajući osećaj nepodnošljivosti prema sebi, pa onda i ka spolja. Jer mrze nepismene koje vrede manje od njih, ali opet vide da su se sveli na isto.
Svoju neurednost, tužnu grimasu koja se krije iza lažnog osmeha i glume, masnu kosu, žute zube od duvana ili čega već, kao i neurednu garderobu predstavljaju kao trend, lični stil, foru, slobodu…
Pričaju velike reči, drže govore bez suštine, gordost izlazi iz njih, sude svemu i svima. Vole.
Ispod površine, oni su kompilacija subkulture kafane, ulice i „wanna be pisaca i umetnika, slikara, aktivista, glumaca i muzičara“. Već su izgubili sve ono šta su bili…
U dimu birtija i kakofoniji polušabanske muzike i priče, niko i ne može da se udubi u sistem vrednosti, značenje onoga što pričaju. Više ne znaju koju muziku vole, jer se u birtijama sluša znamo šta.
Ne bih me čudilo da su i žene pobegle od njih ako su ih i imali. Jer žena provede više vremena sa njim nego kolege iz „kafanu“, pa lakše provide kroz sada već izbledelu personu. Ponekad neku polupijanu ženu i šarmiraju, možda neki personu sličnu njima. Možda se sviđaju onim ženama koje su njima slične po mnogim stvarima, jer ipak, mi jesmo društvo na moralnom godišnjem odmoru.
Pa kako su tako uspešni Maki i Deki?
Deki i Maki kompromisima dobijaju poslove i sinekure od onih za koje svi misle da su im najveći neprijatelji. I to niko ne zna. Dobro, skoro niko.
Poneko i zna da im ustvari sistem Žvalavog i njegovi poslušnici pomažu, završavaju zaposlenja, tezge, zaradu…
Ali oni sami znaju tešku istinu ko im daje lebac.
Kad ih neko sluša, u prve dve rečenice pomisli da su revolucionari, pravednici, pravi kao strela, snažnih ubeđenja, nepokolebljivi, nepotkupljivi. I onda kao neki “čestiti Pop”, za čašicu rakije ili ručak se i prodaju, pa kasnije još i brane svoje položaje.
Između mirisa vinjaka, dima cigareta i kafanskog roštilja, njihovih misli neizdrživ je unutrašnji konflikt koji imaju.
Stalno smišljaju kako da ostanu u očima drugih pametni i bitni. Izjeda ih to što znaju da su postali ništa. Pregazilo ih vreme, ali im je drago jer skoro i da nema novih generacija sličnih njima u mladosti.
Često se u ovo vreme digitalnog šabanizma, obraćaju javnosti kao vesnici ispravnosti, često okruženi onima koji ne znaju o kakvim “kopijama kopije” se radi. Po principu privlačenja, skupljaju sebi slične, glasne, pravedne, koji kao i oni sami, ne razumeju, već presuđuju, osuđuju, vređaju, pljuju, a sve kroz foliranje i veličanje sebe.
Postali su maligne ćelije društva/subkulture, koje nalazimo na svakom koraku, Maki i Deki su ružna deca istog oca. Nisu bili takvi, postali su takvi… Potpuno nebitni. Potpuno poražavajuće za njih.
Svi mi znamo Dekija Makija, imamo ih u svom okruženju. Možda znate baš ovu dvojicu.
Ljubodrag Stojadinović je napisao u svojoj skorašnjoj kolumni jednu lepu stvar:
Ne vide da padaju, misle da lete.
Nemojte da im kažete, to bi ih dotuklo…