Ljubiša Janić je sa mesta načelnika Gradske uprave stigao do mesta pomoćnika Gradonačelnice Dragane Sotirovski. Po iskustvu koje imamo kroz aktivizam, politiku a kasnije i kroz medije, Janić je primer kako ne treba da se vodi Gradska uprava.
Po mom ličnom mišljenju, ovo je najtužniji izbor koji je mogao da dođe od strane Gradonačelnice. Pored činjenice da je Gradska uprava funkcionisala nanetransparentnije pod dirigentskom palicom Janića, do toga da je nivo kvaliteta usluga srozan do dna, dok je Gradska uprava postala svojevrsan kartel za moćne i povezane. Sa druge strane, građani i zakoni su stavljani po strani. Neka bude da je to moje subjektivno mišljenje o radu ovog javnog funkcionera, ali imam pravo na to. Jedan od razloga što sam u jednom trenutku došao do ideje da sačekam i snimim Janića pri dolasku na posao, jeste činjenica da niko od njih nije nedodirljiv. Nadao sam se da će da doživi epifaniju, pa čak i odgovori na pitanja u interesu javnosti. Bio sam naivan.
Na svu (ne)sreću, izraz “interes javnosti” nije poznat ovom funkcioneru. On je idealan rukovodilac. Poznaje sve zakone, ali ne radi u korist zajednice.
Izbor za savetnike u slučaju Janića može da bude logičan samo i jedino ako Gradonačelnica želi da uči na lošim primerima, ili da nauči preko svog pomoćnika kako stvari ne treba da se rade. U tom slučaju, ovaj izbor je logičan, pa čak i najbolji. Ili možda samo treba da Janić praktično demonstrira svima u Gradskom Veću kako se stvari “selektivno završavaju kroz upravu”, iliti kako izvrdati propise u sopstvenu korist.
Ali mislim da nema potreba za tim, ima već dvojicu većnika dobro poznatih u Nišu, naročito su poznati nekim “službama” kao i široj javnosti. Da, znamo o kome se radi. Sada su se pojačali sa Janićem. Ali super, znamo kad će da bude u Gradskoj kući, da ga pitamo šta radi u javnom interesu. I biće pitan.
…kažu da su guske spasile Rim, ali će možda da dotepaju Niš…
Evo i snimka koji po mišljenju Osnovnog i Višeg Tužilaštva u Nišu pokazuje kako načelnik Janić NE udara po telefonu i rukama mene lično, dok sam bio odbornik u Skupštini grada:
Imam nedoumicu i dilemu: da li slobodno šeta gradom bez straha da ga ljudi ne psuju, i da li sme da popije kafu u nekom kafiću, a da se ne plaši da ga ne prepozna šanker ili konobar, da mu ne posluži “kafu za političara”? Ja na njihovom mestu ne bi smeo, ali oni su hrabri ljudi.
I naravno: Hvala im što postoje.