Lični stav: Hronologija jada

    Kada god promatram političku elitu, u glavi mi odzvanja ona stara krilatica da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje. Ovo je gorka istina koja nikome ne podilazi, ona je prosto činjenica. Ipak, to ne znači da je nemoguće opametiti se i zaslužiti bolje!

    Na vlasti u Srbiji je mafija, država zapravo ne postoji jer su institucije tu samo da stvore privid. (moja teza je da ustanove, te i država, rade savršeno, ali isključivo u interesu oligarhije) Ono što postoji je stroga kriminalna hijerarhija, klanovi, njihova vojska, ucenjeni. Sve to funkcioniše prilično uspešno. Procene su da se samo od Jovanjice mesečno zarađivalo oko sto miliona evra, a svima je jasno da je to samo kap u moru. Kada mafija uspe da otme državu, veći domet za nju ne postoji! Dakle, govorimo o izuzetno uspešnoj i ozbiljnoj kriminalnoj organizaciji koja ima sve poluge moći (policiju, vojsku, pravosudni sistem). Naspram nje pak imamo izuzetno neuspešnu i neozbiljnu opoziciju, a bojim se da smo i nju zaslužili.

    Naime, unutar opozicionih (uglavnom pseudoliberalnih) krugova postoji uverenje da ovako slabu opoziciju nije smisleno kritikovati i da to ide na ruku vlastima. Ovo je najveći hendikep i zabluda. Bez kritike (naročito one koja dolazi iz stručnih humanističkih nauka) nema nikakve nade da se ovaj režim obesnaži i deligitimizuje, jer da su bez kritike to umeli, oni bi to do sada i učinili. Upravo je suprotno, senzitivnost na kritiku (Kritika je uvek smislena, da je drugačije, ne bi bila kritika, već kolokvijalni govor, koji nikoga ne obavezuje).  Kritika nije nužno negativna. Kritika podrazumeva analitičnost i racionalnost) bi im omogućila da pogledaju stvarnost iz drugog ugla, a ne kroz vlastitu prizmu samoljublja i diletantizma. Gotovo polovina stanovnika ove zemlje su apstinenti, a to svakako nije slučajnost. Takođe, veliki broj glasača SNS-a bi možda i pogledao u alternativu kada ona ne bi bila tako nadmeno otuđena i bezidejna. Iz tog razloga, kod njih prolazi uspešno ta priča da su “svi isti”, iako to naravno nije istina. Dakle, prvo pitanje za opozicione vođe je da li oni žele da se predstave društvu tako što neće nuditi puka obećanja, već tako što će preporučiti preciznu (na činjenicama i mogućnostima zasnovanu) koncepciju razvoja ili im je dovoljno njihovo “čarobno” ogledalce?

    Pošto ova kolumna ne bi trebalo da bude preduga, ovde ću se osvrnuti samo na poslednje proteste, dok ću se hronologijom jada pozabaviti u nekom narednom tekstu. Strahote koje su se dogodile početkom maja svakako nisu mogle, a ni smele da ostanu bez reakcija. U tom smislu, potpuno je razumljivo da su ljudi osetili da je neophodno da se reaguje. Protesti su po meni bili preuranjeni i još jedna nedelja odlaganja bi svakako bila bolje rešenje. Ovo je bila prva greška u koracima. Taktički, pa i ako hoćemo ljudski, bilo je sačekati da se u tišini oda počast žrtvama. Prebrzom reakcijom, poglavniku je data municija da moralizuje, a to je bio prvi pucanj u nogu.

    Mnogi su tada rekli da će nepomenik svakako da ih nazove lešinarima šta god da oni rade, ali problem je ako mu se tako nešto olakša. Sledeća ozbiljna greška je bilo ograđivanje opozicije od Jove Bakića javno, a tiho od Marka Vidojkovića i Kulačina. Zbog svoje analize koju je Jovo dao pre par godina gde konstatuje da mafija neće otići mirnim putem sa vlasti i da ćemo ih na kraju juriti po ulicama (dakako, Jovin iskaz je metaforičan. Neće ih građanstvo stvarno juriti, već će ih juriti policija i tužilaštvo), proglašen je personom non grata. Ovaj sramni čin, pored toga što je Jovu stavio na vetrometinu i ugrozio mu bezbednost, već je poslata poruka da se opozicija ni pod kojim okolnostima neće služiti aktivnim otporom. (tim pre, što je atak na profesora potpuno bezbolan i bezopasan po napadača. Iza profesora stoje istomišljenici, koji su rasuti, ali ne stoji nikakva politička ili parapolitička formacija. Profesor je na vetrometini – i u sukobu potpuno sam) Ovo je upravo ono što je poglavnik i želeo da čuje. To je najbolje demonstrirao pred slovenačkom premijerkom objašnjavajući kako eto on ne mora ni policiju da izvede na ulice. Čak je na neki način i pohvalio protestante koji eto mirno šetaju. Istu stvar su uradili kada je neka grupa očito ne previše bistrih momaka želela da uđe u RTS.

    Naravno da je to bilo besmisleno, ali redari su te ljude zaustavili i to jasno govori da to nisu nepomenikove grupe jer njih sigurno ne bi uspeli da zaustave. Odmah su izašli pred javnost sa pričom da su to SNS botovi, ne razumevajući da je u masi ogroman broj i onih koji ne znaju kako da kanališu ogroman bes i frustraciju. Opet su se zakleli da oni nikada neće upotrebiti silu protiv mafije. Na ovaj način su demotivisali i od sebe odgurnuli ogroman broj ljudi koji znaju sa kakvom kleptokratijom na čelu države imaju posla. Dobro pamtim scenu iz protesta 1 od 5 miliona kada je neki mladić preskočio ogradu, a dok ga obezbeđenje tuče, protestanti umesto da priskoče u pomoć, snimaju sve to mobilnim telefonima. Sa takvim saznanjem i takvim reakcijama, poglavnik zna da može mirno da spava dok sa huliganima čuva svoju imperiju i glasačke kutije.

     Dalji tok protesta je razotkrio do kraja svu bezidejnost organizatora i protesti su se pretvorili u maratone porodičnih šetnjii i ljubimaca. Onda je usledio ogromni skandal ispred Pinka, gde se projektovala slika nesrećne devojke nastradale u saobraćajnoj nesreći. Ta devojka ima roditelje i porodicu, Mitrovićev sin je za neukazivanje pomoći i brzu vožnju ležao zatvor i osuđen je. Ta nekrofilija je bila zaista nešto bizarno. Naravno, možemo biti nezadovoljni visinom kazne, ali za to nešto se protestuje ispred suda. Kasniji potezi su isto bili nepromišljeni i kontraproduktivni, izvedeni na način da su nepomeniku ponovo dali materijala da vrši spinovanje. Protest ispred specijalnog suda ne samo da je spinovan kao pritisak na sud, već su to iz principa morali da osude i opozicioni mediji. Kada je protest propao (ššššš to ne sme da se kaže), krenule su već tradicionalne svađe u opoziciji. Svađaju se oko anketnog odbora, jedni druge optužuju da rade za poglavnika, Narodna stranka puca po šavovima.

Sve ovo svakako ne uliva nadu u promenu, koliki god da je velika želja opozicionog građanstva. Jer želje i šetnje ne pogađaju mafiju. Ono što je pogađa je jaka, ideološki jasno potkovana opozicija. Ona bi morala da bude u stanju da mobiliše radničku klasu i seljake. Tada bi bila u stanju da sprovede generalne štrajkove, masovnu građansku neposlušnost, da aktivizmom počisti mafiju, strpa je iza rešetaka i vrati nam otetu republiku.