Kada sam pre dvadeset godina napisao svoj prvi roman “Rt dobre nade” posvetio sam ga “Generaciji koju su izdali vlastiti roditelji”. Kako sam pogrešio!
Naši roditelji su bili bolji od nas. Stvarali su nešto, ma koliko to sada izgledalo kao mehur od sapunice.
Naši dedovi su bili bolji od njih. Ratovali su za nešto, ma koliko sada to izgleda uzalud žrtvovana mladost.
Naš poraz kreće od generacije rođenih šesdesetih i sedamdesetih. Neću o Arčibaldu Rajsu i Pašiću.
Dakle, moja generacija.
Stvoreni da budemo ljudi novog veka; odgajani na najbolji mogući način u veku u kome smo živeli; žrtvovani po ratovima na kraju tog istog veka; verovali da umemo da se nosimo za tek pridošlim vekom; i na kraju-odrekli se žrtava predaka, roditeljima natovarili krivicu zbog ratova, beznađa i raspada, a onda smo na vlast došli mi sa jednom jedinom ideologijom: živi samo za sebe kao da ti je svaki dan poslednji i jednom ćeš biti u pravu. Ili što bi jedna turbo folk pesma rekla: koka kola, mallboro, suzuki…
Naravno, ne treba generalizovati, već isključivo mislim na one najambicoznije koji su se dočepali vlasti.
I za to:
Ne kudi mlade.
Ako smatraš da se pogrešno bore-njihov je izbor.
Ako se ne bore-njihov je izbor.
Ako su suviše desni ili levi-njihov je izbor.
Ako žele da idu-njihov je izbor.
Ako se bore da ostanu ovde, na koji god način i ma koliko god da je u suprotnosti sa tvojim ubeđenjem-pusti ih.
Njihov je život u pitanju.
Mi smo naše pokazali: kao gladni mačori i mačke kojima je neko odškrinuo prozor u sobi punoj sireva i kajmaka…
Posle petog oktobra su glumili plejboje; radikali se presvukli u građaniste; socijalisti u žrtve; a onda se svi stopili u jedno te isto sa jednim jedinim smislom: ako me pustiš niz vodu reći ću za ono koferče, za privatizacije, za bunga-bunga žurke i ostalu pornografiju…
Koliko će građani Srbije ostati na svojoj teritoriji isključivo zavisi od mladosti.
Rio Tinto je ušao u Srbiju i 15 % teritorije će biti jalovina.
Beograd će kupovati flaširanu vodu.
Možda će voda imati žig Versaće i imati popust za Blackfriday..
Ne znam…
Ali znam, ako dođu neki drugi ljudi ovde, poštujte ih, oni će više poštovati parče ove zemlje od nas.
Ko nije bio u pustinji, u sahelu ili po avganistanskim planinama taj ne može da shvati kako smo mi povlašćen narod sa mestom za život.
Ali nešto uvek mora da fali…
Autor teksta je Saša Mladenović, autor knjige “Kozji ustanak“, ekološki aktivista neformalne grupe “bitka za Vlasinu”.
