Srpsko skijanje jako dugo nema nikakav ili skoro nikakav nastup na svetskim takmičenjima, ako izuzmemo par primera ženskog skijanja u zadnje dve godine. Iako imaju operativni budžet od oko 50 miliona dinara u koji ulaze i stimulativna sredstva Svetske skijaške federacije, kao i činjenicu da imamo oko 600 licenciranih trenera na spisku saveza, postavlja se pitanje gde je srpsko skijanje naročito u odnosu na Sloveniju i Hrvatsku.
Srpsko skijanje nije imalo nijedno pojavljivanje u prvoh 30 takmičarki na nekoliko zadnjih trka FIS svetskog kupa. Za razliku od nas, Slovenija i Hrvatska imali su po dve takmičarke u plasmanu prvih 10 odnosno prvih 15.
Iako Hrvatska i nema baš neke planine, ski centre i staze, i dalje jako dobre rezultate beleže, dok Slovenija ima tradicionalniju školu skijanja i jako dobar istorijat ovog sporta.
Šta je onda problem sa srpskim skijanjem?
Na sajtu Skijaškog saveza, objave u nekim oblastima nisu godinama ažurirane, pa je tako odeljak sa kampovima zadnji put ažuriran 2016. godine, a pre toga 2013. godine, jer je nemoguže da nisu imali nijedan kamp godinama unazad. Poredak klubova ne postoji takođe na sajtu saveza, iako su dužni da objavljuju na zvaničnoj prezentaciji ovakve podatke, jer su nadležni nacionalni savez i dobijaju značajna sredstva i pomoć za svoj rad i razvoj sporta.
Tabele za takmičenja postoje samo do 2020. godine, dalje ne mogu da se nađu u ovom odeljku na sajtu. Ukoliko su negde objavljene na drugom mestu, očigledno je da je nemar u pitanju. Po zakonu su dužni da objave javno ovakve rezultate. Da ne ulazim u razloge o tome.
Vrlo malo novih takmičara u skijanju imamo, pored velikog broja klubova, instruktora, miliona u budžetu, priča… Mahom vidim da se preuzimaju mladi takmičari po klubovima, trener danas može svako da bude za 1000 eura, a talenti su uvek oni čiji roditelji imaju dubooooke džepove.
I došli smo do prave stvari: kačiiiing!
Po podacima koje smo dobili, u savezu ima preko 50 klubova i Skijaški savez je imao dve nesupele skupštine gde je bilo “preganjanja oko vlasti” kao što smo videli i sa sportskim društvom Partizan. Razlog za ovo javno je nepoznat, dok nezvanično razlog je uvek isti, “pare, moć i funkcija”. Podaci o tome postoje i na APR-u.
Omasovljenje Srpskog skijanja je prepušteno komercijanim školama koje plaćaju milionske iznose skijalištima Srbije da bi mogli da za bednih 30-40 Eura da uče decu, mahom lošem skijanju. Komercijalne škole angažuju i “licencirane trenere od strane Ski saveza”, koji suprotno zakonu o sportu rade sa decom bez zakonski obaveznog studiranja u oblasti sporta. Zakon kaže da je za rad sa decom u sportu obavezno da se završi više ili visoko zvanje u oblasti sporta, iliti za sve koji ne znaju ili se prave da ne znaju, ili viša trenerska ili Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja (2.5 godine).
Evropa kup kojim se hvale, koji je jako dobro organizovan po njihovim rečima, radila je radna grupa Skijališta Srbije a ne radna grupa Skijaškog saveza, to sam lično video i gledam godinama unazad. Toliko o organizaciji.
Po podacima koje sam nalazio prethodnih godina, jako mali broj licenciranih trenera ispunjava ovaj uslov, navodno ne zna se ko od njih radi sa decom, pozivajući se na neke pravilnike i ispunjavanje uslova, koje čak ni ja ne razumem.
Sektor za inspekcijske poslove Ministarstva sporta nije našao nikakav problem u tome, iako jedne godine ista osoba lopata sneg na parkingu, sledeće prodaje suvenire, dok posle suvenira i oko 1000 eura kasnije dođe kao licencirani trener i radi “sas đecu”.
Niko nije realno preispitao i onaj deo na skijalištima gde ski škole samo zato što plate, imaju pravo da ulaze preko reda na ski lift, jer mogu da se kladim da je to neki vid diskriminacije.
Trebalo bi da pitam Poverenicu o tome, jer mi obični smrtnici koji čekamo, samo treba da platimo 40 Eura da se šlepamo sa instruktorom preko reda, ili da čekamo pola sata-sat na ski lift.
…i da, moguće je u potpunosti da oko svega grešim, ali činjenice stoje. Ali opet, možda grešim, ja i dalje očajavam u toku trajanja Svetskog kupa.