PANK FESTIVAL – POBUNA U LADOVICI
(Ladovica, Vlasotince)
U cilju adekvatnog određivanja pristupa temi, potrebno je da se na samom početku ukaže na preovlađujući društveni okvir u kojem se razmatra fenomenologija Pank festivala u Ladovici, selu pokraj Vlasotinca: bukteći sukob vrednosnih perspektiva, moralni individualizam i etička nesigurnost, neprimetni ulazak u posthumanu etapu u razvoju ljudske civilizacije tako karakteristične za eru globalizacije, zahtevao je – i dobio čoveka individuu koja sve teže (i sve ređe) posmatra svet „očima neuspavljivim“, što ga nužno vodi u projektovanu ulogu roba, dok se na pobunu i svaku vrstu bunta ili subverzije gleda kao na neprimerene trenutke iz mladosti čovečanstva.
Kultura – kao pojam, kroz istoriju je doživela mnoge pokušaje definisanja i pojmovnog određivanja. Međutim, nekako je najprisutnije pojednostavljeno određenje koje je definiše kao sredstvo da se čovek učini boljim. Istorija kulture nije ništa drugo nego istorija pokušaja uticaja na duhovnu stranu ljudskog trajanja (još od crteža iz Altamire). Danas, u trianglu kultura – bolji čovek – postkultura1, osnovano se može dovesti u vezu ovaj problemski odnos sa pravom na pobunu i pravom na kritičku misao. Preciznije, može li čovek biti bolji bez prava (ili odricanjem od prava) na pobunu protiv zemaljske stvarnosti. Nudimo odgovor: na početku 21. veka, najizrazitija potreba kulturnog izražaja je pobuna, odnosno subverzija, do mere da se niti jedan kulturni obrazac ili kulturna delatnost koji u sebi ne nose klicu pobune, ne mogu prihvatiti kao stvaralački proces vredan pažnje – i trajanja. Ili, prihvatajući domete Dostojevskog prema kome „zadatak umetnika nije da prikaže slučajnost svakodnevnog života, već opštu ideju tog života, dobro pogođenu, verno snimljenu, sa svekolike raznolikosti istorodnih životnih pojava“ jasno je da pobuna predstavlja svaku našu svakodnevnost, i vrednost po sebi.
Jedna od važnih karakteristika „kratkog dvadesetog veka“ jeste: popularna kultura – paradoksalno nastala na raznim oblicima pobune – pretvorila se u slugu „društva spektakla“ i sredstvo za držanje u pokornosti kao ogoljeni izraz hedonizma ili provincijalne iskompleksiranosti. Uspostavljanje takvog modus vivendi rezultat je istovremenog delovanja više uslova, a pre svega informatičke revolucije (za koju već sada možemo reći da je imala veće domete nego industrijska revolucija), ubrzane globalizacije i urušavanja pojma „sloboda“. Ceo proces dodatno je poduprt očitom krizom sposobnosti tzv. suverene nacije – države, koja je u drugoj polovini 20. veka postala univerzalni oblik uprave za stanovništvo sveta. Svet je ušao u doba neadekvatne države, i bespomoćnih društava4. Naravno, pratioci ovih procesa jesu i megalomanska iluzija o Pax Americana, teza o „kraju istorije“ ili „Imperiji bez granica“. Međutim, sa okončanjem Drugog svetskog rata i pojavom masmedija (iako se o masmedijima može govoriti još od kraja 19. veka) kultura je postala (pored ekonomije ili politike) i društvena delatnost8. Na nivou objektivne datosti, vidljiva je karakteristika, da je svaka orijentacija ka neekonomskoj strani života podrazumevala neku vrstu bekstva. A bekstvo nikada nije bezgranično. Uvek podrazumeva jednovremeno zastajanje koje se pretvara u otvorenu pobunu. Za napred navedene procese upadljivo je da se javljaju u formi poretka koji efikasno suspenduju istoriju fiksirajući stanje stvari za večna vremena. Suštinska odlika „našeg doba“ je činjenica da je društveni život u njegovoj ukupnosti uključujući i pravo na kritičku misao i zašto ne reći pravo na pobunu sveo na delikt.
U uslovima kada popularna kultura više nije mogla da odgovori naraslim potrebama (pre svega buntovne mladosti ili, recimo, „hajdučije“), ka kritici, pobuni i subverziji, supkulturni pokreti nosili su novi pobunjenički obrazac, iskustvo i nadahnuće. Ovo je posebno vidljivo u filozofiji, književnosti i slikarstvu. Sav minuli vek je obeležilo dejstvo supkulturnih pokreta kao sredstvo imanentne pobune. Upravo se na toj tački razmimoilaženja smestio početkom sedamdesetih godina prošlog veka PANK, kao neočekivani muzički izražaj koji je istinski pomerio granice dajući pobuni novi iskaz. Dok se „RNR“ kultura svela na puki hedonizam i sentimentalno sećanje, pank kultura je nakon početnih oblika nastavila da traga nalazeći ishodnište pobune i u pravoslavnom Hrišćanstvu.
Tako je i danas. Pank u Ladovici je življi nego ikad, što omogućava podsećanje na zaključak Hane Arent o „rastućoj masi van svih klasnih tokova“. Kako moderni pojedinac želi da ostane usamljena ali (samo)zadovoljna jedinka u „Megalopolisu“, dok elite plove u novi svet, jasno je da se u novonametnutim okvirima, totalitarnim po prirodi, prostor za pobunu sve više smanjuje i to kako subjektivno – u okviru bića pojedinca ili nekog kolektiviteta, tako i objektivno. Zato se svaki potencijal za pobunu iz centra polako izvlači na marginu – u provinciju osuđenu na nedostojnu egzistenciju. Tu, na izmaku svakog modernog života, u krajini odnosa između moderne – postmoderne i tradicionalnog duha, smestio se i PANK festival u Ladovici.
Pank festival u Ladovici traje od 2007. godine. Festival se organizuje kao dvodnevna manifestacija, iako je 2015.godine, organizovan u tri dana. Prema preciznim podacima organizatora, Pank festival u Ladovici, posetilo je tokom šesnaest godina trajanja više od 75.000 posetilaca iz svih krajeva Srbije i sveta. Sama lista učesnika nagoveštava ne samo raznovrsnost učesnika već ukazuje da je Ladovica, sebi obezbedila najviše mesto u kulturi bunta. Metodološka preciznost (koju iziskuje ogled), ali i raznovrsnost učesnika zahtevaju pomno nabrajanje saučesnika Ladovičke pobune: D. President (Rusija), Cepeni ćunci (Ladovica), Hidrogen (Ladovica), Noise infection (Vlasotince), H.C.Z (Zaječar), Middle finger (Vlasotince), Drink or Die (Zrenjanin), Scordisci (Beograd), Muzika babine mladosti (Leskovac), Direktori (Beograd), Pogonbgd (Beograd), Novembar (Niš), Radovi na putu (Vlasotince), Škabo (Beograd), Beogradski sindikat (Beograd), Predgrupa Meze (Herceg Novi), Vlascoastin crew (Vlasotince), Bogi pad elegancije (Leskovac), Dog Dick (Niš), Progres (Kraljevo), Bjesovi (Gornji Milanovac), Deca apokalipse (Valjevo), Del Boy (Vlasotince), Suffering’s the price (Niš), Hosenfefer (Kosovska Mitrovica), Kontras (Niš), Loading (Leskovac), Crveni karton (Kruševac), Hund (Arađelovac), Ritam nereda (Novi Sad), Kreativni nered (Starčevo), KBO (Kragujevac), Samostalni referenti (Beograd), Fubar (Negotin), Trendkill (Skoplje), MBM (Leskovac), Fighting sparrow (Niš), Void Inn (Beograd), Goatmare & the Hellspades (Pančevo), Progres (Kraljevo), Kanda, Kodža i Nebojša (Beograd), Zemljotres (Beograd), Skadrilla (Beograd), Žuta minuta (Beograd), Posleden udar (Skoplje), Straight Jackin (Beograd), Revolution (Niš), Gospodin Pinokio (Niš), Nableshotesni (Knjaževac), Stereo Banana (Niš), Six Pack (Smederevska Palanka), Vox populi (Beograd), Bombarder (Sarajevo), Ortodox Celts (Beograd), Crveni karton (Kruševac), Bemvejci (Negotin), Spins (Negotin), Rumuns (Negotin), Dok 7 (Niš), SMF (Beograd), Against the Odds (Novi Sad), Gavrilo Princip (Smederevo), Kazna za uši (Beograd), Zbogom Brus Li (Novi Sad).
Dok se vladajući „kulturni obrazac“ sveo na jutjubere, lajfkoučove i lažne doktore nauka, dok elita mirno debatuje, pankeri iz Ladovice, sa svojom sve većom publikom, glasno pozivaju na pobunu, na nepristajanje na život nedostojan čoveka. Bez medija, finansija i bilo kakve institucionalne podrške. I to sve glasnije i uticajnije! Ovakav oblik izražavanja kolektivne svesti u vidu muzičke forme – što je najizrazitija karakteristika pank festivala u Ladovici, nužno vodi u sukob sa „Imperijom“ i njenim janičarskim predstavnicima u državama „kolonijalne demokratije“. Zato se ovaj festival održava isključivo na entuzijazmu grupe mladih ljudi. Kada se navedenom doda još jedna karakteristika – veliki broj mladih koji iz godine u godinu ispunjavaju prostor na školskom terenu u Ladovici, snabdeveni jedino nepokolebljivom verom u neminovnost promene – ne birajući pri tom način izražavanja pobune, a idealistički ostajući verni pank subverziji, marginalizovani i prepušteni svojim sanjarijama i idejama, ispunjeni su svi uslovi za pobunu. I to ne pobunu koja tinja, rumori ili se svodi na letnju avanturu na padinama Kosovice, već pobunu koja svaki dan pretvara u ustanak. Paradoksalno, događaj u Ladovici, pretvorio se u usamljenog, ali dovoljno glasnog protivnika postmodernizma i vladajućih obrazaca kako u postmodernoj kulturi, tako i životu u nametnutim globalizacijskim okvirima. Pank festival u Ladovici, pokraj Vlasotinca, ujedno predstavlja kontrapunkt nihilističkoj tezi T. S. Eliota, da se „svet ne okončava treskom, već sa cviljenjem!“, i protivnost drugoj vrsti stereotipa o „slučajnim vojnicima“ Ž. Ž. Rusoa.
Festival pank muzike u jugoistočnoj Srbiji, koji ulazi u drugu deceniju trajanja, predstavlja dokakz da pobuna protiv „modernog sveta“ još uvek predstavlja dokaz životne snage. Poseban kuriozitet predstavlja činjenica da se radi o izrazu pobune usred provincije, nasuprot kulturi „Megalopolisa“, koji je popularnoj kulturi oduzeo svaku životnost pretvarajući je u banalno tržište i ogoljeni hedonizam.
Pank pobuna koja traje u Ladovici potrebnija je nego ikad. Svaki festival nova je prilika da se izmeri ne samo osećaj ugrožene slobode, već i snaga poziva na akciju. Paradoks – i to je deo „Ladovičke subverzije“, jeste da dok se sela prazne, uz nerazumljivu i preteću težnju da svi postanu robovi Megalopolisa (sada već sveden na Nekropolis), glas pobune iz Ladovice sa obronaka Kosovice, na početku mistične Grdeličke klisure, više se i dalje čuje. O tome slikovito svedoči Pank festival, koji iz godine u godinu okuplja sve više i više posetilaca. To predstavlja ohrabrenje, ujedno i putokaz, da nema kraja istorije, presuđenih ličnih i kolektivnih sudbina i nepristajanje na samorastvaranje u biću izgubljenog kolektiviteta.
Možda je to jedini opipljivi zadatak, zadatak kao sudbina svake provincije. Da živi i služi pobuni, tom životu „u nepredahu“. Pobune su uvek dolazile iz provincije, iza tih dalekih a opet romantičnih horizonata, iz skrajnutog životarenja, da bi se pre ili kasnije pretvarale u oluju koja je ljudsku civilizaciju nosila napred u vazda ponovno osvajanje slobode. Na tom nivou je vidljiv i razumljiv latentni rat između „Megalopolisa“ i provincije (Ladovica). U uslovima kada „Megalopolis“ zabranjuje rukovanje i grljenje (sve pravdajući se novonastalim pandemijskim virusima), publika u Ladovici zagrljena i nasmejana peva retrospektivnu pesmu „Cepenih ćunaka“ – „Mrtav i beo“.
Dok traje Pank festival u Ladovici, dok stvaraju „Cepeni ćunci“, „Hidrogen“ i drugi, dok god shvatamo i uživamo u pobuni kao načinu života, živa je i Ladovica. Živi smo i mi sa njima i sa njom. To je ujedno najveća potvrda, istočnik koji nam svedoči da je vanvremeni pokretač ljudskog sveta još uvek živ: ljudsko srce koje kuca!
