Novinarska sujeta je ono što mogu da vide svi koji se bave nekim javnim poslom ili bilo kojim društvenim ili javnim aktivnostima. Odavno smo svi čuli za te reči, ali kroz sport, aktivizam, politiku i novinarstvo sam pokušao da sagledam sve, što bolje mogu.
Novinarska sujeta očigledno nema veze sa novinarstvom, već sa ličnim i redakcijskim afinitetima i kvalitetima ličnosti koji rade ovaj posao. Da, pljunuo sam po kolegama, ali ja to tako ne gledam. I da, nije samo sujeta, ima tu jako mnogo klijentelizma između redakcija, šurovanja, drugovanja, svačega ličnog. Ionako me ne zanima šta misle “veliki niški” novinari. Ima tu “držanja kolega” i kad znaju da se grešilo, ali družba je družba.
Zbog čega u Nišu imamo studijsku grupu Žurnalistika na Filozofskom fakultetu, a sve manje novinara, sve manje slobodnih medija i dobrog informisanja, istraživanja?
Pravo pitanje?Mislim da ću da pitam sve koje treba i ne treba na dalje.
Pa odgovori su ustvari u svemu navedenom. Nikog ustvari ne zanima novinarstvo kao struka, niti javno informisanje. Da ih zanima, i strukovna udruženja bi se pozabavila ovom temom, kao i lokalni urednici, mediji i drugi veliki novinari. Naravno, nekima je novinarski posao isti kao svaki drugi, da li je to PR posao u nekim firmama ili državnim institucijama ili honorarni posao pisanja za one koji hoće da plate.
Da li novinarska sujeta krije svakojaku šupljinu?
Evo još jednog pitanja: Koliko novih medija znate da se otvorilo i zaživelo u Srbiji i Nišu u zadnjih 10 godina? N1 i Nova, ok, to znamo, kao i pregršt prorežimskih medija. Neko i neki drugi? Da li neko nešto još i piše, radi, istražuje i pokreće?
Koje bitne teme su “bitni mediji” pokrenuli u zadnjih 10 godina u Nišu i zašto ništa i nijednu? Piše se izveštavački, u najboljem slučaju neko ti pošalje i dojavi neki podatak, tekući događaji, i eto vesti.
Zašto je tako? Zar u ovo vreme cvetanja diktature nemamo potrebu za što više pravih informacija?
Nemamo, naravno, jer neki mediji se bave busanjem u grudi i svrstavanjem u razne grupacije, dok oni drugi, prorežimski, skupljaju kintu kroz besomučnu promociju ničega dobrog što radi diktator i njegovi jurušnici, a sve sakupljajući “naše novce”. Naravno, ima i onih koji se samo bave održavanjem trenutnog stanja, jer da se razumemo, ovo stanje u društvu godi ne samo prorežimskim medijima. Godi i nekim navodno nezavinim, kojima titula nezavisnih i bitnih puni račune i diže čitanost. Da nije tako, mediji, urednici i novinari bi stremili ka kvalitetnijem izveštavanju i promenama u društvu na bolje, jer zbog čega drugog bi osnovni cilj informisanja bio kritički osvrt na pojave u društvu. Da, kritički, ne pljuvačko-lični.
Mada ima onih koji misle da vodeći ličnu kampanju protiv nekih finkcionera rade bitnu stvar, ne shvatajući da raspiruju najniže pobude kod auditorijuma, mašeći institucije, sistemske probleme, raspadnutu državu…
Pre više godina, jedan od niških starijih novinara mi je ispričao da mu je muka kad treba da organizuje proslavu u kafani za kolege, jer ga svi zovu “i traže da NE sede pored ovog ili onog”. U zadnje vreme mi se taj razgovor od pre jednu deceniju ponovo pojavljuje pred očima. On mi bistri sliku celog novinarstva i infantilnosti kadra.
And yes, i will get letters…