Ukoliko se pitate šta nije u redu sa naslovnom fotografijom, reći ću vam. Sve je u redu. Ona predstavlja proizvod svega što smo radili poslednjih 30 godina, što radimo i sada i što je dovelo do mračnog doba sporta i vaspitanja.
Komentar jednog Nišlije je bio inspiracija i razočarenje za mene. Komentar je glasio “Evo je slika i prilika onih koji su večeras bili u hali Čair… Na terenu samo crnci a na tribinama 4000 ovakvih… Bgd petokrake i seoski đilkoši”
Možda nekom zvuči rasistički ovaj komentar, ali ja ga nisam shvatio tako. Istina je ustvari da je mislio na strane igrače, jer pobogu nemamo dovoljno svojih dobrih za domaću ligu.
A liga, svake godine sve gora i gora, a reprezentaciji nije mogao ni sam Đorđević da pomogne.
Ta zlatna generacija Đorđevića i Divca je posledica sistematskog rada 20 do 30 godina pre njih. Ali struka je to zaboravila.
Ujedno, ovakva atmosfera je na terenima svih “najskupljih” sportova u našoj zemlji.
Milioni ulaganja a sporta ni na mapi
Milioni za klubove popularnih sportova sa loptom ili “tepačkih”, dok je navijanje zajedno sa sportom postalo moderno gladijatorstvo na čijem terenu nema mesta za mnogo ljubitelja sporta, porodice i decu koja treba da stvaraju ljubav prema istom.
A gde nam je sport? U čabru kao i sve drugo. Struka se prostituiše i ćuti zbog pozicija i kinte.
Ministarstvo i nadležni savezi imaju samo jednu disciplinu, a to je “peglanje papira” pa tako imamo da nas nigde nema ni u tragovima.
Svi naši “popularni i najskuplji sportovi” su na nivou studentskih liga u normalnim zemljama. Možda samo poneki sport slučajno iskoči, ali u globalu je to to.
Vaspitanje i razvoj dece kroz fizičku kulturu i sport je nepostojeće, a poneki rezultat je samo u najmlađim kategorijama ili u sportovima gde imaš samo nekoliko učesnika u kategoriji pa imaš “medalju i rezultat”.
Spali smo na spektakle po principu “hleba i igara”. Zaboravili smo zašto su Grci izmislili Olimpijadu i uslove za učestvovanje.
Umesto da sport bude preventiva “svih kancera” sport je postao vodeći deo “kancera društva”.
Deca ne znaju da trče, skaču, voze biciklu, kampuju, ne poznaju svet i prirodu oko sebe.
Deca smotana (gojazna i kriva) a struka se češlja.
Svakog dana me je sve više sramota sporta i struke, ovim tempom završiću kurs za vozača bagera.
Oni imaju više integriteta i znanja od svih pomenutih, ujedno mogu nešto i korisno da urade.
Možda i za obućara odem, molera… Oni bar nešto poprave i ofarbaju…
… I naravno, hvala vam što postojite…
(svaka psovka koja vam padne na pamet je opravdana, naročito roditeljima dece)