Nekoliko meseci pre Petog oktobra i pada režima Slobodana Miloševića, tadašnji predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić dao je opširan intervju za Danas, u kom se najviše bavio postignućima, zabludama i porazima ondašnje opozicije te 2000. godine, ali i očekivanjima i razočaranjima dela glasačkog tela protivnog vladajućoj oligarhiji.

Navodi iz ovog intervjua koji smo objavili pod naslovom „Klasična stranačka politika u Srbiji doživela je poraz“ danas deluju ništa manje aktuelno.

Danas povodom 18 godina od ubistva nekadašenjg premijera Zorana Đinđića prenosimo delove intervjua iz 2001. godine:

„Nema čarobnog štapića kojim će Milošević biti sklonjen sa političke scene. Zapravo, taj štapić je u rukama miliona ljudi. Moramo u kontaktu s njima da ih pokrenemo, ohrabrimo i organizujemo. Nema boljeg načina nego što je terenska priprema za izbore.“

„Nećemo nijedan pedalj političkog prostora prepustiti bez borbe. Ta borba je neravnopravna i znamo da će biti teško izdržati na tom terenu, ali naše je da učestvujemo, a na građanima da procene ko je u pravu. Izvesno razočarenje građana poslednjih mesec dana posledica je naše suprotne strategije iz tog perioda, a to su isprazna i velika obećanja i najave – izbori na svim nivoima pod fer uslovima, ‘stop terorizmu’, ‘stop nasilju’ – što je bio račun bez krčmara. Jer, nismo bili u prilici da to izdejstvujemo. Da jesmo, ne bi Srbija bila to što jeste. To je idealizam opozicije, a s druge nedostajale su dnevne aktivnosti…“

„Potreban je obuhvatan projekat samoodbrane civilnog društva, što podrazumeva da se oko svakog napada formira struktura za samoodbranu. A napad je kad vam ne čiste đubre, kad momci u džipovima idu preko crvenog svetla i gaze ljude. Kad može svako da vas prebije ako mu je rođak političar…“

„Klasična stranačka politika u Srbiji je doživela poraz. Jedina politika koja može da animira ljude su dve teme, ekonomija i socijalna politika i vraćanje u Evropu… U izbornoj godini teško možemo da ubedimo ljude da rizikuju svoj život da bi izdejstvovali neke dodatne izbore (pri čemu većina ne razume kakva je razlika između njih). Dakle, treba da promenimo temu, da tema ne bude režim, čak i kada nas mlati da se pravimo da ne primećujemo. Najgore za režim je da ga ignorišemo, najviše oni vole da se bavimo njima…“

„Nemam nikakve iluzije da se durenjem, ljutnjom, uvređenošću, pretnjama ‘bojkotovaćemo, nećemo da učestvujemo’ može nešto postići. Jedino se sa pozicija snage može pregovarati sa ovim režimom. A jedina snaga u Srbiji sastoji se u milionskoj podršci za neki projekat – ta podrška mora da bude jasna, a opet da ne bude povod za otvorenu represiju. To jeste osetljiva taktika, ali nije nerešiv problem. Mi smo to uspeli 1999. u mnogo težim uslovima…“

PODSEĆANJE

Zoran Đinđić je rođen 1. avgusta 1952. u Bosanskom Šamcu u oficirskoj porodici. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1974. a postdiplomske studije završio na univerzitetu u Konstancu (Nemačka), gde je i doktorirao tezom „Problemi utemeljenja kritičke teorije društva“. Autor je knjiga  „Subjektivnost i nasilje“, „Jesen dijalektike“ i „Jugoslavija kao nedovršena država“. Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa „Theoria“, glasila Filozofskog društva Srbije.

Kao studentski aktivista bio je osuđen na godinu dana zatvora zbog pokušaja da osnuje autonomnu studentsku organizaciju sa kolegama studentima iz Zagreba i Ljubljane. Da bi izbegao zatvor, sklonio se u Nemačku, gde je bio blizak anarhističkim studentskim grupama i jedno vreme živeo u studentskim komunama. Po povratku iz Nemačke postao je predavač na Univerzitetu u Novom Sadu, posle toga dobija posao u Centru za filozofiju i društvenu teoriju.

Jedan je od osnivača Demokratske stranke. U septembru 1990. godine je postao predsednik Izvršnog odbora DS, iste godine izabran na opštini Vračar za narodnog poslanika u Skupštini Srbije, od 1992. godine šef je poslaničke grupe DS. Predsednik DS postao januara 1994.

Za predsednika DS biran je još dva puta: na vanrednoj skupštini stranke 18. jula 1998. i na redovnoj skupštini 27. februara 2000. Bio je poslanik u sva tri višestranačka saziva Skupštine Srbije i Veću republika Skupštine SRJ. Za gradonačelnika Beograda izabran je 21. februara 1997. kao kandidat koalicije Zajedno.

Sa funkcije gradonačelnika smenjen je 30. septembra 1997. Za njegovo smenjivanje glasali su odbornici SPO, SPS i SRS. Američki nedeljnik Tajm u septembru 1999. uvrstio je Đinđića među 14 vodećih evropskih političara trećeg milenijuma.

U sudskom sporu sa predsednikom Vlade Republike Srbije Mirkom Marjanovićem, 20. septembra 1996. (žitna afera) osuđen je na četiri meseca zatvora, uslovno na dve godine. Vrhovni sud Srbije 9. jula 1998. preinačio je presudu i izrekao novu u kojoj je osuđen na sedam meseci zatvora, uslovno na tri godine.

U junu 2000. Đinđić je preuzeo funkciju koordinatora, a potom postao i šef centralnog izbornog štaba i koordinator promotivne kampanje DOS-a za izbore 24. septembra 2000, na kojima je kandidat DOS-a Vojislav Koštunica pobedio Slobodana Miloševića. Za premijera Vlade Srbije izabran je 25. januara 2001.

Đinđićeva vlada snažno se zalagala za saradnju sa Haškim tribunalom. Nakon hapšenja pripadnika Jedinice za specijalne operacije i izručenja Haškom tribunalu, JSO je organizovao oružanu pobunu u Beogradu u novembru 2001. Đinđić je ubijen 12. marta 2003. u dvorištu Vlade Srbije u atentatu od strane Zvezdana Jovanovića, bivšeg pripadnika JSO. Delovi JSO bili su povezani sa organizovanom kriminalnom grupom poznatijom kao Zemunski klan.

U avgustu 2003. godine podignuta je optužnica protiv 44 osobe za učešće u atentatu, a prvi na listi okrivljenih, bivši komandant JSO Milorad Ulemek Legija, predao se 2. maja 2004. Jovanović i Ulemek su 2009. pravosnažno osuđeni na 40 godina zatvora i kaznu služe pod najstrožim uslovima u zatvoru Zabela.

Iza Zorana Đinđića ostali su supruga Ružica, koja vodi Fondaciju sa njegovim imenom, poznatu po stipendiranju studenata i mladih naučnika, ćerka Jovana i sin Luka.