Oštećene kocke na Trgu Kralja Milana

Nalazim se u fizičkom, istorijskom i simboličkom centru grada Niša. Na trgu Kralja Milana, pred spomenikom Oslobodiocima grada. Pogled mi pada na deo trga koji je okupirala ničim-izazvana instalacija Koka-Kole, koja delimično zaklanja pogled na Tvrđavu. Dalje, na privatnu radio-televiziju Belle-amie, kinesku robnu-kuću, privatni hotel “Ambasador“ (koji je do skoro javno krasila fotografija predsednika Republike u severnokorejskom stilu).

Autor: Andrej Mitić

Onda redom H&M, menjačnica, hrvatska Idea, Maxi, ko zna čiji, jedna strana banka, treš-ćevabdžinica (dimi) i DM, na mestu gradske umetničke galerije. Ispred mene prolazi autobus Niš-ekspresa, ulicom Generala Milojka Lešjanina, pun (dimi i on).

Građani stoje/sede na betonu, čekaju (dime i oni). Tu je i ulaz u „podzemni“, sa (ne)pokretnim stepenicama, ravnim silasku u Had (a ko je skoro prošao podzemnim, ni Had mu neće teško pasti). Drvene kućice za prodaju nečega nasađene su na glavni deo gradskog šetališta koje vodi do Gradske kuće, koja bi kao ključni arhitektonski topos trebalo da integriše ovaj nesvakidašnji gradski pejzaž u jednu smisaonu celinu. Iz nje gradonačelnica ima lep pogled na svoju svetleću fontanu, i svoj svetleći most, i svoj behaton kompleks. To je centralni prostor grada. Vremenski, nalazim se tačno negde između Harisa i Leksingtona.
Ulazim u „Pelivana“ kao poslednje lokalno utočište.Naručujem tulumbu, sećam se Ibiš-age, 11.januar je, stavljam sluške.Puštam Lejdi Gagu.Money-honey. https://www.youtube.com/watch?v=prxr43n0P2M.
Scena druga: „Delta“ shopping mall
Stojim tačno na mestu posečenih kedrova, na Bulevaru Nemanjića. Ispred mene je ponos grada, šoping mol “Delta“, novi simbolički centar vladajuće niške elite. Tu odmah, otvoren je novi park, gde su prigodno dovedena nedavno deca iz „Pčelice“. Pevano im je „kad si srećan lupi tada dlan o dlan“. Gradski oci, i sama gradonačelnica, pevali su. Jer su tako u mogućnosti. Svi smo bili srećni. Belami je snimao. Na mestu kedrova, gledam u posađen veliki bilbord. Nešto mi nije dobro. Ulazim u auto, želim u „Deltu“, nisam ni ja najgori. Kružim, polako, uljudno, beskonačno. Nema mesta na parkingu. Kraj parkinga ima za par džipova, ili kako se već zove to što vozi niški Übermenschen .

Gde je sad „Oko-sokolovo“, gde je sad Pauk JKP „Parking-servis“, pitam se, dok kružim i dalje, uljudno, i još beskonačnije. Izađe neki Piroćanac, konačno, parkirah nekako, pohrlih Delti u zagrljaj. Ima svetla, ima ljudi, puno je, pokretne stepenice rade, sve komšije su mi tu. Mimovi se sami prave, sve super. Gledam sa zanimanjem u evakuisanu našu urbanost, smeštenu u nove atrijume niškog šoping mola, darovanog nam od gradonačelnice i tajkuna, koji sve zna sem da podari jednu propisnu zadužbinu narodu od koga se bogati decenijama. Umesto toga, uzima nam gradski javni prostor, i pravi se lud. Zato se Kole Rašić borio, i Milojko Lešjanin.

     Zato danas slavimo 11.januar, Dan grada Niša, dan oslobođenja. Zato slušamo juče ceo dan Sotirovski kako nam je ekstra, i danas na „Niškoj televiziji“, kako nam je opet ekstra, a biće još više ekstra, samo da ih pustimo da rade šta hoće.Javljam se sad već razdragan i na komšike, okupane postbožićnim neonom. Svi uslovi da se agonija pretvori u ekstazu su tu. Hodam prostranim avenijama hermetički zatvorenog, kontrolisanog redarstvom i nadziranog kamerama, novog prostora niške slobode. Evociram mog Valtera Benjamina, kako mi iz pariske arkade dovikuje: „Znaš li da će sve ulice biti zastakljene… Tako ćemo dobiti prijatne tople staklenike u kojima ćemo živeti kao dinje!“
Uhvati me neka vrućina, odjednom, samo. Muka neka, šta li je.Prava sartrovska mučnina. Šta bi sad dao za jednu Koka-Kolu sa Trga, nostalgičan sam. Izlazim. Nisam kupio ništa.

Nisam pustio ni The Clash, Lost in the supermarket. Ništa nisam.

Scena treća: Gated community-novi luksuzni stambeno-poslovni kompleks sa SPA-centrom Planet Residence
Odlazim na vazduh (dobro sad, to što nekako dišemo), upućujem se žurno do Blagoja Parovića da sozercavam budući „Niš na vodi“, novi, pompezno najavljeni luksuzni stambeno-poslovni centar sa Spa-centrom. Dakle, tu će da žive, tu će da se zezaju, u ograđenoj zajednici, privatizovanom javnom prostoru, otetom malo od Nišave, a mnogo od nas. U ovom „velelepnom kondominijumu zatvorenog tipa“, sa privatnim parkom, recepcijom, privatnim obezbeđenjem 24/7/365/, saunom, čime ne, kako sa ponosom ističe zvaniči sajt firme Planet Residence, a Lejdi Gaga opevava na svim niškim i južnim vestima, i ostalim nezavisnim javnim servisima.

Delta Planet
Dakle uzurpatorsko gradsko bratstvo se sada povlači u ekskluzivni privilegovani prostor i ograđuje se. Prostor isključenja, vizija dualnog socijalno nepravednog grada koja ne samo da se ne skriva, već proklamuje kao vrednost. Skoro da osećam krivicu što se ne radujem. Opasan je (post)kolonijalni mehanizam stigme. Ovaj privatni interes se gradu nudi i pakuje u ambalažu darivanja, skoro kao božićni poklon neke dobrotvorne socijalne ustanove. Kao Haris.
Stojim, dakle, tu, pored prepunog kontejnera smeća, i zamišljam tu lepotu, spojenu sa Deltom, spojenu sa auto-putem, sa vodom Nišave, tu kapsulu prve niške džentrifikacije, za niški džentri, stvoren na upropaštavanju i goloj pljački našeg grada.
Sa vodom Nišave!? Tu ćete da zatvarate? Znači neću moći tu više da priđem. Uzalud mi odzvanja Banović Strahinja i „svud su brodi gde ti priđeš vodi“, ovi su gori i od Turaka, biće teže nego najvećem srpskom vitezu, da našoj reci priđemo.
Žurno hitam ka Nišavi, odim, muku da prebrodim. Gledam je. Osećam je. Neću da sednem nigde, nikako na bulevar, a ni drugde, nemam svoj kafić odavno, svoje mesto, u ovom gradu koji to više nije. Bolje samo da hodam, prolazim. Sa jasnom ledenostenskom situacijskom strategijom čitanja ovog smešnog spektakla.
Stavljam sluške. Puštam Bobana Zdravkovića, konačno. Praštam ti dušo. Širom zatvorenih očiju zamišljam pun niški trg Oslobođenja, kako peva ovu divnu serenadu Gradonačelnici za srpsku Novu godinu. Pusti snovi moji. Neka nam je srećan 11.januar.


Autor teksta je Andrej Mitić, diplomirani filozof sa Ledene SteneAndrej Mitić