Dan pred zvanično raspisivanje izbora Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je na Instagramu, mreži preko koje se obraća građanima i po više puta dnevno, da „deseta fabrika stiže u Niš.” Obaveštenje je puno optimizma i ponosa, fabriku smo doveli „mi”, zvuči kao da Niš za sada ima ukupno devet fabrika pa dolazi deseta. Da nije stranačkog slogana na kraju, ne bi tu bilo ništa posebno, ali ni sporno. Međutim, kada je na kraju stisnuo pesnice i uskliknuo „Srbija ne sme da stane”, što je proklamovano kao slogan SNS kampanje, sve je dobilo drugačiji kontekst.
Čim se nova fabrika ubaci u stranačku parolu, pa se i raniji slogan „brže jače bolje” parafrazira u „još snažnije i još jače”, kod sumnjičavog konzumenta medijskog sadržaja zazvoni alarm da je reč o manipulaciji i probudi se sumnja.
Šta nam je predsednik u stvari rekao? Njegovo neodređeno izražavanje dobro je uvežbano, sadrži nejasne reči, za neke treba i prevod, a neke tvrdnje su neproverive, tako da je već pravilo da Vučić građanima šalje poruku koja često nije laž, ali nekako nije ni istina.
Ko smo „mi” zavisi od toga kako se osećate
Kao kada pred evropskim zvaničnicima Vučić kaže da „mi znamo šta nam je obaveza” ili da „mi znamo šta nikako ne smemo” u vezi sa Kosovom, pa se građanima ostavlja da po sopstvenom nahođenju veruju da znaju i ko smo to „mi” i šta to „znamo”, tako se i u poruci o desetoj fabrici u Nišu ostavlja prostor da čujete ono što želite da čujete. Ako ste Nišlija koji bi mogao da radi u fabrici kablova ili bojlera, ako ste zavarivač bez posla ili električar, ali možete da se strpite još dve godine, ako znate šta je „ar end di centar”, onda ste se možda i prepoznali u ovom „mi”.
Lako se može proveriti da od pomenutih deset fabrika nije svih deset došlo za vreme Vučićeve vlasti, neke rade, neke su u planu, neke zapošljavaju manje, neke više ljudi, ali se svih deset na neki način vezuju za Niš. Uostalom, da li je to najvažnije? Koliko fabrika je došlo ili koliko je ljudi zaposleno? Kolike su im plate? Kakvi su im uslovi rada? Koliko je njih otišlo? Koliko im je država subvencija dala?
Ali da krenemo od toga šta je tačno rekao Aleksandar Vučić koristeći nalog „buducnostsrbijeav” ostao iz nekih ranijih kampanja? „Deseta fabrika stiže u Niš. Reč je o Aristonu, italijanskoj kompaniji sa prihodom od preko tri milijarde evra na godišnjem nivou. Dobro došli u Srbiju!”, a ispod su nabrojane i ostale: Johnson electric, Aster tekstil, Leoni, Zumtobel, Spintec, Xingyu, Integrated Micro-Eletronics, Yusei, Palfinger i Ariston.
U pratećem snimku predsednik kaže da konačno može javno da saopšti dobre vesti ljudima u Nišu.
„Završili smo razgovore sa predstavnicima kompanije Ariston, jednom od najmoćnijih italijanskih kompanija za grejne sisteme, za bojlere, koji su jednu malu fabriku izgradili u Svilajncu, a sada prave veliku investiciju za Niš. Ariston ulaže 75 miliona evra u fabriku i to je samo početak ja se nadam i danas smo sa Paolom Marlonijem razgovarali da dolaze i ‘ar end di’ centri, i sve drugo što će dodatno da zapošljava Nišlije, a od 2025. godine biće preko 300 zaposlenih. Ovo je deseta fabrika u Nišu, važna beskrajno važna za dalji napredak i razvoj Niša istovremeno sa razvojem saobraćajne infrastrukture koja će nam dozvoliti dovođenje novih investicija, dovođenje novih velikih i značajnih kompanija i posle deset fabrika mogu da kažem da smo mnogo toga uradili. Ali ćemo da nastavimo još snažnije i još jače. Srbija ne sme da stane!”
Dakle završeni su razgovori, dogovorena je fabrika. Ulaganje 75 miliona, beležimo obećanje. Guglamo ko je Paolo Marloni, jeste, izvršni jr direktor Aristona, nalazimo i da je Vučić sa njim razgovarao još 2018. u Davosu. Da li smo na prvo slušanje razumeli koji su to centri „ar end di”, (Research and development), za istraživanje i razvoj, to valjda zna svako ko traži posao danas. Tome se nadamo da će da dođe.
I „sve drugo što će dodatno da zapošljava Nišlije” takođe ne znači ništa, i ne znamo šta je „sve drugo”, ali znamo da će za dve godine biti 300 radnika. I „mi” koji se tu prepoznamo ćemo nastaviti snažnije, da gradimo puteve i dovodimo investicije. Ako neko sumnja u kampanju, uvek se može reći da smo „mi”- država Srbija. I tako se vraćamo na početak. Sada čak nije rečeno da je to deseta fabrika koju je Vučić doveo, ali je na najavi prethodne, u septembru baš tako rekao.
„Meni je ovo deveta fabrika koju otvaram u Nišu. Niš je promenio svoj krvotok, prosečna plata je sada tj. u junu 699 evra. Ogromne promene i razlike. Nastavićemo da radimo i borimo se”, rekao je u septembru, kada je prisustvovao obeležavanju početka radova na izgradnji fabrike austrijske kompanije Palfinger.
To je fabrika deveta na Vučićevom spisku, treba da zaposli 375 ljudi, ali do 2027. godine. Prosečne plate u njoj biće „mnogo veće”, tako je tada rekao predsednik, opet ostavljajući građanima da veruju u šta god vole. Dakle, ta i Aroston su ipak fabrike u najavi, a ne one od kojih neko danas živi.
Kad je došao Leoni i Johnson electric?
Kada je reč o ostalim fabrikama, na primer Leoni Srbija, kao deo Leoni Grupe osnovana je 2009. godine kada je počela da radi fabrika u Prokuplju kojoj je Vlada Srbije odobrila šest i po miliona evra pomoći, a ministar ekonomije Mlađan Dinkić rekao da je „Leoni” za Prokuplje isto što i „Fijat” za Kragujevac i da će Srbija uskoro postati centar auto industrije u regionu. Otvaranju je prisustvovao tadašnji predsednik Boris Tadić koji je najavio prioritetna ulaganja u infrastrukturu, a zaposleno je 350 radnika. Posle pet godina otvoren je pogon u Malošištu u opštini Doljevac, a u aprilu 2018. godine, u Nišu je otvorena treća fabrika u Srbiji. Toj svečanosti prisustvovao je Vučić, uz citate Tomasa Džefersona i Martina Lutera Kinga o mukotrpnom radu, najavio da će biti zaposleno 2200 radnika. Tako da može se reći da je Vučić doveo Leoni u Niš, iz Prokuplja.
Johnson electric u Nišu osnovan je 2013. godine. Zapošljava skoro dve i po hiljada ljudi i prosečna plata je 115 hiljada dinara. Pohvalno, svaka čast, samo što je i sa njima pregovarao Mlađan Dinkić, ministar u vladi Ivice Dačića i realno kadar „bivše vlasti”. Samo otvaranje nije bilo pompezno, sada zvuči gotovo neverovatno da su vrpcu presekli tek gradonačelnik Niša, jedan direktor i ministar privrede Željko Sertić. I tu se krije tajna, jer je do otvaranja to već bila neka druga vlada, prva sa Vučićem na čelu.
Nije malo predsedniče četiri fabrike
Aster tekstil posluje u Nišu od 2015, ima 565 zaposlenih, prosečna bruto plata veća od 65.000, dakle neto oko 47.000. Fabrika led rasvete Cumtobel za koju je Vlada Srbije dala je subvencije od osam miliona evra, i gde je u startu radio 300 radnika uz plan da ih bude 1100, došla je 2018, kao i Spintec koji ima 90 zaposlenih sa prosečnim bruto platama od skoro 100 hiljada, s ti što vesti sa svečanog otvaranja nema. Godinu pre njih u Niš je stigla filipinska kompanija Integrated Micro-Electronics, svečano je otvorena 2018. Zapošljava preko 500 radnika, prosečna bruto plata je oko 1000 evra, dakle neto oko 85.300 dinara.
Kada je pak reč o fabrici Šinju (Xingyu) i ona u stvari i nije otvorena, već i dalje traje probni period. Najavljivana je još 2020. za april 2021. i da će biti zaposleno 1000 ljudi kad proradi u punom kapacitetu. Danas je tamo zaposleno tek 150 ljudi, a država Srbija je 2020. godine već odobrila podsticaje za Šinju u vrednosti od 16,4 miliona evra.
Takođe kineska fabrika Jusei mašineri (Yusei) obavezala se da će do kraja 2026. godine zaposliti najmanje 280 novih radnika na neodređeno vreme i dodatno investirati najmanje 20,8 miliona evra, uz državne subvencije od 2,9 miliona evra. Međutim u toj fabrici nema zaposlenih, niti tragova da se od 2021. godine kada je zvanično osnovana, išta pomerilo s mesta.
Dakle, od deset pomenutih fabrika, šest uspešno radi (dve od ranije ali nebitno), jedna je još na probi, i tri su u najavi. Ukupan broj zaposlenih za sada je oko 5.000, što svakako nije malo. Ako se zna da u Nišu prema poslednjem popisu stanovništva živi 254 240 ljudi, nije ni preterano mnogo.
Zato nabrajanje fabrika koje je neko doveo u stvari i nisu vest za Nišlije, već upravo za ove druge koji neće „iskopavati” podatke, već jednostavno uzeti kao činjenicu tvrdnju da je deseta fabrika zaista tu.
autor: Mirjana Nikolić