“Glupost je nedostakak inteligencije, razumevanja, razuma, humora ili zdravog
razuma.
Glupost može biti urođena, stečena ili reaktivna, tj. delovati kao odbrambeni
mehanizam protiv bola ili traume.”
– Wikipedia
Država je funkcionalna onoliko koliko su ljudi koji je čine sposobni.
Često razmišljam o uzroku viševekovne nesreće srpskog naroda. Od kada nas istorija pamti uvek smo stradali, živeli u siromaštvu i bedi, verovali praznim obećanjima i neopravdano se radovali boljoj budućnosti. Kao da će nam ”bolje sutra” pasti sa neba.
Kao da će nam neko to ”bolje sutra” pokloniti. Kao da će se nešto bolje dogoditi samo od sebe.
Pokušavam da dođem do suštine, da pronađem tu jednu reč koja nas najbolje opisuje i koja je odgovor na sve naše nedaće.
Da smo nesposobni – nesumnjivo jesmo. Koliko god pokušavali da ulepšamo prošlost, i ne samo prošlost, već i sadašnjost i budućnost, nesporno je da Srbija nikada nije mogla da parira nekom uređenom društvu. Niti može. Niti će moći.
Koja nas to osobina krasi pa stalno kasnimo za onima koji znaju šta je država i kako se ona stvara? Kad kažem ”država” ne mislim na neku družinu koja sebe naziva državom već na društveni aparat koji pored prava ima i obaveze prema svojim građanima.
I tako, u tim svojim razmišljanima, dođoh do zaključka da je reč koja nas najbolje opisuje i koja je osnovni razlog večitog samouništenja – glupost!
Glup čovek je nerealan.
Glup čovek ne reaguje na nepravdu.
Glup čovek je lakoveran.
Glup čovek ne ume da se brani.
Glup čovek nema planove.
Glup čovek lako upada u nevolje.
Glup čovek je neopravdani optimista.
Glup čovek je povodljiv.
Glup čovek je sebičan.
Glup čovek ne vidi dalje od svog nosa. Dobro, možda vidi do televizora. Frižider mu je već predaleko. Njega ne interesuje budućnost, ni svoja, ni svog deteta, ni svog unučeta. Ne zanima ga društveno okruženje koje će za sobom ostaviti. On nije u stanju da zamisli da će njegovo dete živeti lošije od njega samog. Budućnost njegovog deteta je na stalnoj rasprodaji. Njemu je jedino važno da je njegov idol srećan.
Pa kako onda glup čovek može državu da učini funkcionalnom?
Nikako. Zbog toga i jesmo osuđeni na propast i nestajanje. Baš zbog toga ono malo pameti beži glavom bez obzira i ne osvrće se. Baš zbog toga nas je sve manje, a živimo sve gore. Baš zbog toga nas uskoro neće više biti. Nemilosrdna priroda čini svoje. Nema načina niti će ga biti da glup čovek preživi.
Jedina teoretska šansa je u tome da se glup čovek opameti, da u nekom trenutku udari glavom o zid i shvati da je došao do kraja. Da li je tako nešto moguće saznaće, nadam se, neka buduća generacija.
Naša generacija je svoju glupost dokazala.
Autor teksta je poznat redakciji