Imamo nadu koja se probudila i ponos što smo ovde rođeni. Sama ova činjenica je za mene nešto ogromno i značajno. Uvek sam verovao u promene, zato sam završio sociologiju. Da nisam večiti optimista, nikada ne bih bio na protestu.
Imamo i svoje zebnje: Šta sada? Kako da iz ovoga izvučemo najbolje? Kako da se spremimo za ono što dolazi? Kako da ostanemo istrajni i ne upadnemo u zamku defetizma ako stvari ne budu išle tempom koji priželjkujemo? Budisti i stoici nas uče velikoj mudrosti kada kažu da treba uživati u procesu, a ne biti opsednut samo ciljem. Postavljanje nerealnih vremenskih rokova često vodi razočaranju, što režim koristi kao oružje.
To dalje najčešće ima za posledicu defetizam. Takav epilog je upravo pobeda režima koji je svestan ovoga i upreže sve svoje kapacitete da nas gurne u tom smeru. Zato je sada veoma važan trenutak da razumemo ovu igru i izbegnemo zamku. Od ovoga će zavisiti i vremenski okvir pada režima. Jer, ako budemo mudri, sačuvaćemo ovaj žar tokom cele borbe, čak i ako traje duže nego što bismo želeli. Ja mislim da je to sada ključno.
Ovde je još jedna mudrost neophodna: da se svaki put kada se umorimo, klonemo i isfrustriramo, setimo onoga što imamo i šta smo ostvarili, a ne onoga što nemamo i što nas plaši. Da bismo izbegli obeshrabrenje, moramo se često setiti onoga što smo već ostvarili:
- Pružili smo bar zrno utehe nesrećnim porodicama koje su izgubile svoje
najvoljenije. - Pokazali smo solidarnost i vapaj za pravdom.
- Jasno smo rekli da imamo dostojanstvo i da je svaki život vredan.
- Dokazali smo da odbijamo da budemo taoci straha i podaništva.
- Konačno smo osetili ljubav i pogledali smo jedni druge kroz osmeh i
suze. - Ujedinili smo generacije i profesije, stvarajući snagu kakvu režim nije
očekivao. - Naterali smo režim da hapsi svoje saučesnike i time možda sprečili
buduće tragedije. - Svet je video da ovde žive progresivni ljudi koji poštuju demokratiju i ne
pristaju da im drugi kroje sudbinu.
Studenti su pokazali da ovde postoji svest o tome da zdravlje i životi nisu na prodaju! Svet je mogao da vidi da je u ovom društvu, ogroman broj onih koji slave i u sebi nose slobodarsku tradiciju, i da je za iskrenog patriotu ovde uvek bolji grob od roba! Siguran sam da se ovaj niz može nastaviti. Strpljenje kao ključ uspeha Sve ovo su ogromna dostignuća kojih treba da smo u svakom trenutku svesni. A zašto mislim da moramo da se naoružamo strpljenjem?
Nemamo kapacitet za klasičnu revoluciju(i voleo bih da tu grešim), ali imamo šansu za promene kroz parlamentarnu borbu. Opozicija je slaba, ali im je poslata jasna poruka: moraju da se reformišu ako žele masovnu podršku.
Takođe, nužno je da ovi protesti iznedre i nove opcije i alternative na svakom ideološkom spektru. Ovi procesi mogu da se ubrzaju, ali svakako zahtevaju vreme, jer je to jako puno posla. Ako se posle niškog protesta ne bude shvatilo
da mora da se uđe u novu fazu, može doći do pada entuzijazma. Pritisak onih koji nisu spremni da izgube godinu ili studentski kredit svakako će rasti. U tom smislu, prevrati na plenumima nisu nemogući scenario. Lično, nisam sklon da verujem da će hulja dozvoliti tehničke vlade ni ustavotvornu skupštinu. Nažalost, on je i dalje pojedinačno ubedljivo sa najvećom podrškom od svih političara i uz sebe ima podršku svih globalnih aktera. Da bi došlo do potpunog generalnog štrajka, neophodno je veliko umrežavanje reformisanih sindikata sa opet nekim relevantnim opozicionim akterima. Bojim se da za to još uvek nemamo kapaciteta. Mislim da je važno da sve ove stvari
sada razumemo kako se ne bi obeshrabrili, već da na ovom talasu nade nastavimo da vredno radimo i kanališemo energiju u stvaranje političkih alternativa u koje ćemo da uđemo i preuzmemo odgovornost i žrtvu. Plenumi su pokazali koliku snagu ima direktna demokratija, a upravo levica, sa svojim temeljima u ravnopravnosti, ima potencijal da je ostvari. Nadam se da će je sami studenti artikulisati. Ta snaga treba da bude osmišljena u skladu sa
izazovima 21. veka i što manje vezana za prošlost. Novi narativ mora biti razumljiv, direktan i prilagođen savremenim potrebama. To znači da levica treba da se osloni na moderne ideje, a ne da se oslanja na zastarele modele koji više ne odgovaraju društvenim realnostima. Mislim da je vreme sada za to! Sa reformisanim strankama u opoziciji bi te alternative mogle da naprave koaliciju, koje bi građani bez gađenja bili spremni da podrže, ali i da se što masovnije i sami uključe. Postavio bi se minimum konsenzusa u izgradnji pravne države i osnaživanju nezavisnosti institucija. Uz pomoć velike mreže, na celoj teritoriji Srbije, morali bi da obezbedimo dovoljan broj kontrolora, ali i građana koji bi u slučaju krađa mogli da izvrše civilna hapšenja ili bar blokadu biračkog mesta. Pljačka bi bila sprečena, a alternativa jasno formulisana. Tada bi došlo do pada ne samo vladajuće elite već i zavereničkog pristupa politici. Ovaj put ipak može da potraje i zato budimo, zadovoljni postignutim i sačuvajmo isti žar, kako bi mogli da zapalimo vatru kada god je neophodno!
Autor teksta je Borisav Prelić, sociolog i aktivista.