Srbija, cigarete i zabrana pušenja: Zašto su kafići i restorani i dalje puni duvanskog dima

Lazar Ivić iz Zemuna ima 25 godina, od čega je poslednjih osam proveo sa cigaretom između kažiprsta i srednjeg prsta.

„Popušim dnevno možda malo više od jedne pakle – oko 25 komada recimo”, navodi Ivić za BBC na srpskom, dodajući da do sada nije planirao da prestane.

Kako kaže, najavu zabrane pušenja u kafićima i restoranima – na koju se čeka godinama – ne podržava, ali ga ne plaši.

„Voleo bih da mogu da sednem u kafić i zapalim cigaru, da ne moram svaki put da izađem ispred”, ističe.

Srbija je uz Bosnu i Hercegovinu jedna od retkih zemalja u kojima je pušenje u ugostiteljskim objektima dozvoljeno.

Nacrt izmene zakona kojim su kafići podeljeni na delove za pušače i nepušače – a često su veoma blizu – u međuvremenu je ostao samo mrtvo slovo na papiru.

Zbog čega?

„Zbog uticaja duvanske industrije i ugostitelja na državu – tvrde da će to dovesti do velikih gubitaka, da će se kafane zatvoriti, radna mesta nestati i prihodi smanjiti”, kaže za BBC na srpskom Srmena Krstev iz Republičke stručne komisije za kontrolu duvana.

Upravo je ova komisija predložila izmenu zakona.

„To su sve lažne tvrdnje, ni u jednoj državi se to nije desilo”, ističe ona.

Ipak, ljudi u Srbiji i ovaj 31. januar – Nacionalni dan bez duvanskog dima – provode obavijeni mirisom cigareta.

Šta se (nije) desilo?

Srbija je 2010. godine dobila Zakon o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu.

Taj zakon zabranjuje pušenje u zatvorenom radnom i javnom prostoru, kao i u javnom prevozu, ali su ugostiteljski objekti izuzeti.

Cigarete i duvanski dim dozvoljeni su u objektima većim od 80 kvadratnih metara i to u 50 odsto prostora ili u zasebnim prostorijama.

„Mi smo još 2010, predložili potpunu zabranu, jer je to jedini i najlakši način da se poštuje”, kaže Krstev.

„Međutim, to je izmenjeno, pa su lokali često podeljeni virtuelnim prostorom koji suštinski nikoga ne štiti”, navodi.

U međuvremenu su se beogradski nepušači udružili i napravili mapu lokala u kojima se dim ne lepi za odeću.

Ministarstvo zdravlja je oformilo radnu grupu da se taj zakon izmeni i nacrt koji predviđa zabranu pušenja napravljen je 2015.

„Predali smo ga ministarstvu, bilo je i nekoliko sastanaka, ali se od toga nije odmaklo – svake godine pošaljemo novi zahtev i ništa se ne desi”, kaže Krstev.

Iako zvaničnici često najavljuju da će nacrt izmene zakona biti usvojen, on već šest godina putuje do skupštinske procedure.

Iz Ministarstva zdravlja do objavljivanja ovog teksta nisu odgovorili na pitanje zbog čega u Srbiji do sada nije uvedena zabrana pušenja.

Goran Zarić iz „Misije Kiseonik“, koja se bavi edukacijom mladih o štetnosti duvanskog dima, kaže da je „negde došlo do kočenja i zaustavljanja tog procesa”.

„Ne znamo gde, kako i zbog čega do danas nismo uspeli da saznamo”, navodi on, ističući odmah da tu nije reč o „zabrani pušenja”, kako se često priča.

„To je zakon koji štiti naša prava, nije zabrana kojom se nešto nekome nameće ili se nečija prava uskraćuju – različito se reaguje na zabranu i to je ozbiljna zamena teza”.

A onda je korona virus sve dodatno zakomplikovao.

Korona virus i pušenje

Kovid-19 je u poslednjih godinu dana mnogima zakomplikovao živote, ali posebno pušačima, koji su se našli pred velikim logističkim problemom:

Kako pušiti sa maskom na licu, ako je maska obavezna u zatvorenim prostorijama?

Pa, teško.

Zbog toga su oktobru iz Komisije za kontrolu duvana ponovo pozvali Ministarstvo zdravlja da se proces promene zakona uzme u razmatranje.

„Mislili smo da je to dobra prilika, zato što ljudi u kafanama moraju da skinu masku da bi pušili, pa ispuštaju dim i postoji velika mogućnost širenja zaraze”, kaže Krstev.

„To je bio još jedan od pokušaja da se sve pokrene sa mrtve tačke”, dodaje.

Istraživanja su u međuvremenu pokazala da su pušači podložniji većem riziku od zaraze korona virusom, kao i da dugogodišnji pušači češće imaju teže oblike Kovida-19.

„Češće su hospitalizovani, češće su u intenzivnoj nezi i na respiratoru i, naravno, češće umiru”, kaže Krstev.

„Pušenje deluje na respiratorne organe i slabi imunitet, pa se organizam slabije bori”, dodaje.

Korona je time možda donela i nešto dobro – istraživanje iz Velike Britanije pokazuje da su mnogi zbog straha i opasnosti od zaraze uspeli da savladaju žeđ za nikotinom.

Ukrajinski šok

Viktorija Žuhan, BBC Kijev

„Da li želiš da uđemo?”

„Da, ali baš smrdi unutra.”

Mart je 2020, sedimo u bašti u centru Beograda i posle zalaska Sunca napolju postaje prilično sveže.

Međutim, u svakom baru, pabu ili kafiću – svi puše i mi, dve strankinje, ne možemo to da podnesemo.

Svaki ručak nam se pretvori u turističko iskustvo koje nam u isto vreme postane i zabavno i neverovatno.

U blizini nas su dve mlade devojke, pričaju i maze malu devojčicu, a sve tri su izgubljene u gustom dimu cigarete nekoga pored njih.

Gledam ih i vidim jednu od onih slika beba sa trulim plućima ili slične postere koje upozoravaju na pasivno pušenje koji su česti u našoj zemlji.

Ali nemojte me pogrešno shvatiti što sam to u sebi osuđivala.

Imajući sve to u vidu, Beogradu su bila potrebna samo dva, tri dana da i ja propušim.

To me je pratilo nedeljama po povratku u Ukrajinu.

Šta kažu brojke?

Da su građani Srbije u svetskom vrhu kada je reč o pušenju.

U Srbiji 37 odsto punoletnih svakodnevno ili povremeno puši, pokazuje istraživanje Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut” iz 2017. godine.

A da Balkanci mnogo puše pokazuje i to što su u svetskom vrhu često i Severna Makedonija, Grčka, Bosna i Hercegovina i Albanija.

„Važno je istaći da u Srbiji 15.000 ljudi godišnje umre od posledice upotrebe duvana”, ističe Krstev.

U isto vreme cigarete u Srbiji svakodnevno puši 11 odsto učenika starih od 13 do 15 godina, navodi se u istraživanju.

Podaci pokazuju da je 59 odsto učenika bilo izloženo duvanskom dimu u kući, a 58 na zatvorenim javnim mestima, dok 61 odsto veruje da je duvanski dim drugih osoba štetan za njihovo zdravlje.

Upravo na obrazovanju mladih – kao i na peticiji da se sporni zakon izmeni – rade Zarić i „Misija Kiseonik”.

„U osnovnim školama širom Srbije smo držali radionice za decu od 10 do 12 godina, ali smo tada izbegavali zabrane”, navodi Zarić.

„Nismo govorili ‘po tebe je to, to i to loše’, već ‘po tebe je ‘ovo, ovo i ovo dobro'”.

Drugi način, ističe, jeste kampanja uz pomoć njihovih uzora – influensera sa Jutjuba, Instagrama i Tik Toka – kao i izradom multimedijalnih materijala.

„Cilj nam je da prenesemo poruke da je dobro biti kul na neki drugih način, baviti se kreativnim stvarima, a da nije kul zapaliti cigaretu”, kaže on.

Zabranu pušenja u zatvorenim javnim mestima podržava 82 odsto mladih, navodi se u Batutovom istraživanju.

Međutim, kod odraslih je nešto drugačije.

Potpunu zabranu u restoranima podržava tek 19 odsto ljudi, u kafićima i kladionicama 14 odsto, a u noćnim klubovima 13 odsto.

Za to da sve ostane kao i do sada bila je polovina ispitanika.

Kako ostaviti cigarete?

Među onima koji podržavaju status kvo je i Zemunac Lazar Ivić – voli da u društvu prijatelja i sa cigaretom uživa u kafićima.

„Ako su velike prostorije i ako ima dobra ventilacija što bi se tu zabranjivalo pušenje? Kada su male prostorije u pitanju onda dobro”, navodi.

„Voleo bih da postoje kafići gde mogu da odem i najnormalnije zapalim cigaru ako hoću da popijem kafu.”

Ivić kaže da na njegovu želju za cigaretama nimalo ne utiču brojne medijske kampanje, kao ni upozorenja na paklicama o štetnosti pušenja.

Ipak, jedina stvar ga je pokolebala jeste – cena.

„Od kako su povećali cene, cigarete su mi postale udar na džep, ranije nisu bile.

„Iskreno, gledam da smanjim najviše zbog toga, a za ostalo ćemo videti”, kaže.

Cigarete su u Srbiji poslednjih godina na svakih šest meseci postajale skuplje za desetak dinara.

To se dešavalo zbog akciza – oblika poreza na promet – zato što Srbija mora da dostigne standarde Evropske unije.

Krstev navodi da Ivićeva novčana dilema ne čudi, ističući da je povećanje cena cigareta zapravo nedovoljno visoko.

Kako kaže, Srbija se obavezala da će voditi politiku javnog zdravlja, a „zapravo sve radi u dogovoru i pod uticajem duvanske industrije”.

„Naravno da povećanje cene dovodi do toga da veliki deo pušača prestane da puši, ali se država boji da će time izgubiti prihode koji preko akciza stižu u budžet.

„One pritom nisu namenjene da pune budžet, već da se iz tih sredstava saniraju štetni efekti tog proizvoda i ulaže u preventivu”, ističe Krstev.

Srbija je jedna od potpisnica Okvirne konvencije o kontroli duvana Svetske zdravstvene organizacije, čime se obavezala da će sprovoditi mere za smanjenje tražnje duvana, među kojima je i efikasna primena zakona.

„Značajno povećanje cene cigareta kroz akcize i poreze dovodi do toga da one postanu nepristupačne mladima i siromašnima.

„Oni dobar deo prihoda troše na cigarete, umesto na nešto što bi koristilo njima i njihovoj porodici”, tvrdi Krstev.

Da je cena pušačima najvažnija pokazuje i Batutovo istraživanje – 41 odsto njih cigarete bira po ceni, a 31 odsto po ukusu.

Inače, mediji prenose da će cigarete od februara ponovo poskupeti za deset dinara, čime će najjeftinija kutija koštati 270, a najskuplja 550 dinara.

Korist po zdravlje

O štetnostima cigareta po pušače priča se već godinama.

Pušenje je glavni rizik za nastanak raka pluća, jezika, glasnih žica, grla, ždrela, jednjaka, dok nepovoljno utiče na plodnost žena i muškaraca.

Trudnice koje puše rizikuju da izgube bebu ili oštete njeno zdravlje, a pušenje može da izazove i srčani ili moždani udar.

Deca pušača češće boluju od astme, upale grla i srednjeg uha.

Sva ta upozorenja, prema Zakonu o duvanu, gledaju pušače sa paklica cigareta.

Poslednjih godina sve su popularnije nargile – naročito kod mladih – kao i elektronske cigarete.

Krstev ističe da su nargile opasnije od cigareta, jer sadrže proizvode sagorevanja i duvana i uglja, a da su elektronske cigarete „u limbu”.

„Nisu duvanski proizvod, ali sadrže nikotin, tako da svakako izazivaju zavisnost”, navodi.

Duvanski dim ne šteti samo pušačima, već i svima koji su u blizini preko sekundarnog dima, pa čak i tercijarnog – čestice ostaju u vazduhu dugo posle gašenja cigarete.

Zarić zato kaže da pušači ne mogu da se žale na to da su njihova prava i slobode ugroženi ukoliko ne mogu da puše gde žele.

„Ne možemo tu govoriti o ljudskim pravima, niko njima ne brani da puše, ali to moralo da bude ograničeno na javnom prostoru koji koriste i pušači i nepušači, a naročito deca koja ne mogu uvek da biraju šta je najbolje za njih.

„Nemam problem ukoliko ugrožavaju sopstveno zdravlje, ali imam ako ugrožavaju moje”, kaže.

Spornim zakonom su, ističe, ni krivi ni dužni najviše pogođeni oni koji rade u kafićima punim duvanskog dima.

„Paradoksalno – ni u jednom drugom radnom prostoru ne može da se puši, i ako radite u takvom objektu ne možete da ostvarite ni vaše elementarno pravo da vaše zdravlje bude zaštićeno”.

Kada prođe vreme

„Prevencija pušenja“, Doktorka Dragana Jovićević, 2017

Mladost

Na primamljivost cigareta u mladosti nisu ostali imuni ni ljudi sa kojima je BBC razgovarao, a danas su aktivisti protiv pušenja u javnom prostoru.

„Jesam, propušila sam na fakultetu i posle sam deset godina bila strastveni pušač”, kaže Krstev.

Kako kaže, njen otac je pušio 100 cigareta dnevno i ćerkama je branio sve osim toga.

„Bezveze sam propušila – bila sam u Londonu posle prve godine fakulteta i tamo je to društvo pušilo mentol cigarete.

„Bilo je kao ‘ma daj, probaj, to nije ništa, cigareta za ljude koji bezveze puše’. To nije tačno, izuzetno su jake, imaju puno nikotina”, priseća se ona.

Pri povratku iz Londona na aerodromu je kupila još dve kutije takvih cigareta, a ubrzo je prešla na obične.

„Eto tako, najgluplje moguće”, navodi uz osmeh.

Kako je prestala?

„Doktorka sam ipak. Nisam mogla to sebi da dozvolim i jednostavno sam prestala – nije bilo jednostavno, ali sam prestala”.

Zarić tu kaže da je nepušač, ali da je prvu cigaretu probao kao tinejdžer.

„Hteo sam da vidim o čemu se radi, šta je to”, navodi.

„Kasnije, kad sam postao stariji, primetio sam da mi smeta kad neko zapali cigaretu, a ja nemam mogućnost gde da pobegnem ili se sklonim”.

On ističe da mnogi pušači uopšte ne pitaju da li je u redu da zapale, a ako se to i desi onda je upitan način na koji to urade.

„Ne kažu ‘da li je ok da te trujem’, već ‘da li ti smeta da zapalim’. I u to se ide sa već postavljenom pretpostavkom da ću kao fino vaspitana osoba reći ‘naravno da mi ne smeta'”.

„Inače, to je još jedna stvar koja se nameće u javnosti – da si ti nepristojan ako kažeš ‘da, smeta mi’, ‘molim vas ugasite cigaretu’ ili ‘molim vas izađite iz prostorije, smeta mi'”.

Šta dalje?

Dim će barem još neko vreme nastaviti da kruži kafanama širom Srbije

Lazaru, koji je u isto vreme i sportski aktivan i strastveni pušač, to ne smeta.

„Ne znam kako bi ljudi reagovali ako bi zaista izmenili taj zakon, verovatno bi se bunili”, kaže.

On ipak ističe da će zbog zdravstvenih problema – koji nemaju veze sa pušenjem – možda uskoro morati da ostavi cigarete.

„Nisam do sada imao problema, možda ponekad neki kašalj, standardno”, kaže kratko.

Zarić period pred nama vidi „uz mnogo borbe i muke svih kojima je stalo do izmene zakona”.

„Očekujem iz Ministarstva zdravlja da se izjasne po tom pitanju, da nas informišu šta se sa tim procesom dešava i da li možemo da im pomognemo u tome”, navodi.

On takođe očekuje da se nepušači i bivši pušači „mnogo više uključe u aktivnosti o prevenciji pušenja”.

„Mislim da bismo svi morali da budemo mnogo glasniji, da kažemo ‘ovo mi smeta, hoću da izađem na ručak, a da ne budem zagađen dimom'”.

Srmena Krstev posle dugogodišnje borbe nije mnogo optimistična po pitanju izmene spornog zakona.

„Mislim da zakon mora da se promeni, mi smo uz Bosnu i Hercegovinu bukvalno poslednja država bez takvih zakona i to će u budućnosti morati da se uradi”.

„Mi stalno insistiramo na tome, bilo bi dobro da imamo veću podršku građana i nevladinih organizacija, kako bi postojao što veći pritisak na vladu”, ističe.

Kako kaže, državljani Srbije ne moraju da putuju daleko da bi videli da to sve može da funkcioniše i bez duvanskog dima.

„Hrvatska, Slovenija, Crna Gora, Mađarka, Albanija, Rumunija, Grčka… Svuda je zabranjeno samo kod nas i u Bosni ne.

„Srbija je jedna balkanska zadimljena krčma”.

Test preuzet sa sajta BBC na Srpskom.