Autor: Peščanik.Net/Sofija Mandić
Osnov formiranja, sastav i nadležnosti Kriznog štaba za suzbijanje zarazne bolesti COVID-19 predmet su javne debate od njegovog osnivanja 13. marta ove godine. Interesovanje za rad Kriznog štaba se pojačavalo svakom njegovom sumnjivom odlukom ili predlogom; odbijanjima da odgovori na ključna pitanja o toku epidemije i neophodnim merama za njeno suzbijanje; sumnjama da je svesno prikrivao podatke o razmerama epidemije i stanju u zdravstvenom sistemu. Interesovanje za status Kriznog štaba je u izvesnom smislu kulminiralo peticijom lekara „Ujedinjeni protiv kovida“, kojom se traži smena njegovih članova. Istovremeno čuli smo i glasove pravnika, pa i autora Peščanika, koji smatraju da je umesto Kriznog štaba potrebno formirati Republičku komisiju za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti, koja ima zakonom propisanu nadležnost da razmatra i predlaže epidemiološke mere.
Ovo je očigledno dovelo do toga da Vlada tokom ove nedelje, četiri i po meseca nakon osnivanja Kriznog štaba konačno saopšti nešto o prirodi Kriznog štaba: on je obrazovan Zaključkom Vlade od 13. marta, u skladu sa članom 33 i 43 Zakona o Vladi.
Vlada bi za zakasneli odgovor možda i zaslužila mršavu dvojku, da je suština odgovora ne zakucava na neprelaznoj oceni. Evo i zašto.
Činjenica da se Vlada pozvala na neki zakon, pa makar to bio i Zakon o Vladi, nužno ne znači da je Krizni štab osnovan u skladu sa Ustavom i zakonom. Član 33 Zakona o Vladi omogućava obrazovanje povremenih radnih tela,1 radi razmatranja pojedinih pitanja iz nadležnosti Vlade i davanja predloga, mišljenja i stručnih obrazloženja.
Ovde je ključno pitanje – koje su to nadležnosti Vlade, pri čijem razmatranju mogu da pomognu povremena radna tela? Da li u te nadležnosti spada propisivanje mera o suzbijanju epidemije? Sudeći po Ustavu Srbije, odgovor na ovo pitanje je negativan.
Nadležnosti Vlade se pre svega odnose na predlaganje i izvršavanje zakona (koje usvaja Narodna skupština).2 Ograničavanje ustavnih prava radi zaštite javnog zdravlja moguće je urediti samo zakonom (ne i aktima Vlade ili njenih stalnih ili povremenih radnih tela). Ovo pravilo takođe određuje Ustav u više članova koji regulišu mogućnost ograničavanja prava radi zaštite javnog zdravlja.
U tom smislu, jedina dužnost Vlade od početka ove epidemije bila je da se stara o izvršavanju Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, koji predviđa nadležna tela, procedure i uslove za predlaganje i proglašavanje epidemioloških mera, ali i same epidemije. Stvaranje alternativnih tela, procedura i mera ne spada u nadležnost Vlade, čak i kada se Vlada pozove na zakon koji joj se učini prigodnim. Ovo nas vodi zaključku da je formiranje Kriznog štaba pravno neutemeljeno podjednako kao i pre Vladinog ovonedeljnog saopštenja. Ako ne i više, imajući u vidu detalje odgovora Vlade Srbije.
Dalje, izuzetno je zanimljivo da se u prilogu saopštenja nalazi bezobalni dopis, koji nema ni donosioca ni potpisnika, kojim se dodatno pojašnjava da je Vlada svojim Zaključkom odredila sastav i zadatak Kriznog štaba. Iz ovog dopisa konačno saznajemo ko su sve članovi Kriznog štaba, ali i dalje ne shvatamo šta je zadatak ovog tela, ni zbog čega je ono osnovano umesto zakonom propisane Komisije.
Takođe, iako o njemu čitamo u saopštenju Vlade, i dalje ne vidimo Zaključak kojim je formiran Krizni štab. Zašto ovog dokumenta nema ni na vidiku – ne znamo, ali možemo da naslutimo.
Naime, prema podacima o održanim sednicama Vlade, 13 marta, kada je navodno donet Zaključak o formiranju Kriznog štaba, nije bilo sednice Vlade. Ako sednice nije bilo ovog datuma, sasvim je logično da ne možemo videti nijednu odluku donetu tokom ove sednice, pa ni Zaključak o obrazovanju Kriznog štaba. Istog Zaključka nema ni među dokumentima sednica održanih neposredno pre ili posle 13. marta.
Sve ovo ukazuje samo na sledeće – da je Krizni štab nesumnjivo vazalno telo, kako ga je odlično nazvala Vesna Rakić Vodinelić. Ono ne služi nikome i ničemu do Gospodaru zaraze, uz neophodne televizijske i lažne efekte samostalnosti. Ukazuje i da ukidanje ovog tela treba da vodi formiranju zakonom propisane i nekompromitovane Komisije. Duga će biti pandemija, imamo vremena da i to dočekamo.
Na kraju, ovo nas opominje da će sutra, istom metodom, Vlada formirati inspekcije, lokalne samouprave, sudove i druge državne organe kao svoja povremena radna tela. Zašto i ne bi? Vlada i vladajuća partija ih tako doživljavaju. Kao sopstvenu povremenu i produženu ruku. Ako prođe sada, nema razloga da se to ne desi i svaki sledeći put.
Peščanik.net, 30.07.2020.
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja, a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Povremena je saradnica Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom, članica Upravnog odbora Centra za podršku ženama i generalna sekretarka Peščanika. Sa Peščanikom sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Koautorka je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od njih su: Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018 i 2019), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Alternativni izveštaj o primeni UN Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Alternativni izveštaj o primeni Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (Ženska platforma za razvoj Srbije, 2017), Poslovi nespojivi sa policijskom profesijom (BCBP, 2017), Objektivno i pravovremeno informisanje građana u procesu evropskih integracija (BCBP, 2017), Predlozi za unapređenje izbornih prava osoba sa invaliditetom (Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom, 2016), Testiranje integriteta policajaca (BCBP, 2016). Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na nacrte izmena Ustava iz 2006. i izradi Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti. Autorka je i koautorka više inicijativa i predloga za ocenu ustavnosti zakona kojima se umanjuje dostignuti nivo prava građana.