Kako da prepoznamo snagu zajedništva u društvu koje je zarobljeno kapitalizmom? Tako što ćemo ustoličiti plenume kao model direktne demokratije! Oni postaju jedina istinski važna institucija jer su nas studenti oslobodili straha. Viđali smo to u poslednjim dešavanjima – studenti su probili zid ćutanja i vratili kulturu dijaloga. U kojoj meri je ovo značajno, tek ćemo u budućnosti moći da sagledamo.
Latinska reč plēnus – što znači “pun”, “potpun”, “celovit” – kao sredstvo direktne demokratije u sebi nosi onu istinsku ravnopravnost. On je mesto gde je snaga argumenata jedino merilo. On nas vraća odavno zaboravljenoj veštini – veštini slušanja i dijaloga. Veština moderatora ovde je takođe od velikog značaja. Genijalno štivo na tu temu je Dijalog i tolerancija predivnog Đure Šušnjića. Jer ljudi moraju da nauče kako se ispravno misli i komunicira; do sada su učeni uglavnom kako da uče napamet.
Moramo razlikovati prave argumente od logičkih zabluda i kontradiktornih izraza . Neophodno je da znamo da slušamo sagovornika, da razumemo da je svrha razgovora da izrodi neki novi kvalitet, da pruži neki dublji i sveobuhvatniji uvid. Sa rečima treba biti pažljiv i, po mogućstvu, precizan, jer one su naša spona sa drugim bićima. Plenum je mesto gde važe samo argumenti. Vraća nas veštini slušanja i dijaloga, neophodnoj za svako slobodno društvo. Plenum je mesto gde važe samo argumenti. Vraća nas veštini slušanja i dijaloga, neophodnoj za svako slobodno društvo.
Živimo u narcističkom dobu i zato ovo nije nimalo lak zadatak. Pritisnuti stegama kapitalizma, bizarnim socijalnim raslojavanjem i frustracijom, ljudi akumuliraju nezadovoljstvo, ali često upadaju u zamke. Pravo samopouzdanje proizilazi iz ljubavi, a ne iz borbe za status. Voleti svoje bližnje, slobodu, dostojanstvo, domovinu, prirodu, svoj vlastiti život. Samopouzdanje ne dolazi iz nadmetanja, već iz osećaja pripadnosti i ljubavi prema životu. U ljubavi su ljudi zaista ravnopravni.
Dobrota koja iz ljubavi proizilazi ne poznaje kompeticiju – ona se ne troši, već se, suprotno tome, sa svakim poznanstvom sve više uvećava. Tada nastaje plemenitost, koja se može iskazati jedino u odnosu prema drugome. Kada ljudi uspeju da osveste u kojoj meri je komunikacija važna, tada će stvari krenuti da se ubrzavaju jer će ljudi početi bolje da se razumeju.
Onda će i socijalne tenzije splasnuti, jer neće imati oko sebe beznađe koje ih svojim strahotama podstiče. Samopouzdanje tada više neće biti narcističko, nezrelo glumatanje, već ljubav prema sebi, proizašla iz činjenice da ipak imaš izbora i da možeš da izabereš da budeš plemenito, samosvesno biće i počneš da konačno ti odlučuješ o vlastitoj sudbini. Savremeni kapitalizam hrani narcizam i takmičarski duh.
Ali plenumi nas uče drugačijoj snazi – snazi zajedništva i empatije.
Kada budemo savladali tu prvu prepreku i izazov, počećemo da oblikujemo čitavu našu zajednicu po modelu plenuma – u našoj ulici, u našem parku, na keju, na poslu, u vlastitom domu. Onda bi stvari morale da profunkcionišu. To bi se moglo nazvati blagostanjem, ali ga mi danas merimo matematikom, a ne količinom ispunjenosti, tj. sreće. Sledeće što moramo da naučimo jeste kako da budemo fokusirani na bilo koju temu kojom se u datom trenutku bavimo.
Moramo razumeti da svi imamo mnogo obaveza i da je naše vreme dragoceno. To znači da se trudimo da uvek budemo što koncizniji i da ne zalutamo u zamkama samopromocije. Ako se ne držimo teme, gubimo ljude koji žele konkretne rezultate.
To je kobno za svaku inicijativu. Stoga, budimo ovaj put mudriji i probajmo da se u razgovoru uvek što više držimo konkretne teme, kako ne bismo zloupotrebljavali tuđu energiju i posvećenost. Došao je trenutak za novi model organizacije, pa probajmo da ga razradimo što je moguće bolje!
Druga i ogromna stvar kojoj plenumi svedoče jeste da se raspodelom moći i odgovornosti gubi Ahilova peta svakog udruživanja, a to je koncentracija moći i odgovornosti u rukama nekolicine. Svaki slobodan čovek svojim delovanjem osvetljava put drugima, svojom hrabrošću i harizmom. Svaka zajednica, bilo da je ulica ili kvart, treba da ima svoje svetionike. Vezivanje za bilo kog pojedinca u preteranoj meri pogubna je stvar.
Naravno, svaka zajednica ima istaknutije(stručne) ljude u određenoj oblasti, ali čak i kada obavljaju značajne uloge u društvu, nisu zbog toga vredniji kao ljudksa bića. Oni mogu i treba da budu uzori, ali nikako idoli. Ovde dolazimo do velikog preokreta, za koji se nadam da ćemo imati snage da ga iznesemo. Možemo slobodno reći da je to jedna nova paradigma. Civilizacija počiva na hijerarhiji, a mi smo naučeni da je prihvatamo. Plenumi nude alternativu – sistem u kojem moć nije privilegija, već odgovornost!
Tu dolazimo i do patrijarhata, koji se ovde snažno opstaje. Zato je ključan naš zadatak izlazak iz hijerarhijskih uloga i prevazilaženje patrijarhata, koji negativno oblikuje naše odnose. Potpuni izlazak iz tih uloga jeste nova paradigma, mada je ona odavno koncipirana. To je proces koji teče uporedo od prvog dana nastanka civilizacije i dominacije. To je ono što najčešće zovemo osvajanje slobode. Zato, drage moje inovatorke i inovatori , čekaju nas ozbiljna promišljanja i ogroman posao.
Plenumi su rešenje za našu dugogodišnju apatiju. Oni su okupljališta, naša zajednica humanosti i ravnopravnosti, koju želimo da ostvarimo. Zbog složenosti i otpora na koje ćemo nailaziti, primena na čitavo društvo će potrajati, ali važno je da budemo strpljivi i istrajni u nameri da ne dozvolimo da nas iko skrene s tog puta. Isto moramo da povedemo računa o tome da plenum ne sme da bude samo „mesto argumenta“, već i konkretan alat za društvenu promenu. Direktna demokratija zahteva kvalitetno obrazovanje koje ljude osposobljava za donošenje ključnih odluka.
To je proces, i ne dozvolimo da se ova ogromna šansa prokocka! O tome kako da se plenum primeni u našim zajednicama, hajde da razmišljamo svi! Direktna demokratija neće se dogoditi preko noći, ali ako sada ne iskoristimo ovaj trenutak, možda ga zadugo nećemo imati. Svima postaje jasno da se sada ispisuje istorija!
Autor teksta: Borisav Prelić