U ovom dokumentu, advokatica i aktivistkinja Komiteta pravnika za ljudska prava YUCOM, Milena Vasić analizira pozitivno pravni okvir četiri osnovna prava koja su neophodna braniteljkama i braniteljima ljudskih prava da bi mogli da obavljaju svoje aktivnosti, ukazuje na probleme u zakonskoj regulativi i predstavlja stvarnu sliku položaja aktivista i aktivistkinja u Srbiji koji se svakodnevno susreću sa direktnim ili indirektnim povredama ovih prava.
Sloboda izražavanja, sloboda mirnog okupljanja, pravo na slobodu i bezbednost i sloboda udruživanja su često nerazdvojiva prava kada govorimo o bilo kom obliku aktivizma. U ovom dokumentu, ona su posebno obrađena upravo zato što je najveći broj zabaleženih napada i pristisaka koje trpe branitelji i braniteljke ljudskih prava proizveo upravo povredu ovih prava.
U nedostatku odgovora u domaćoj praksi, u ovom dokumentu autorka se osvrće na praksu Evropskog suda za ljudska prava koji je postavio međunarodno prihvaćene standarde u ostvarivanju ovih prava i sloboda kroz tumačenje Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Dodatno, kao značajan izvor prava navodi i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, jer on stvara prostor za braniteljke i branitelje ljudskih prava da koriste mehanizme zaštite ovih prava Ujedinjenih nacija, pre svega obraćanja Komitetu za ljudska prava.
Evropski sud za ljudska prava u svojoj praksi vrlo često povezuje ova četiri prava i naglašava njihov značaj u demokratkom društvu. Česte zloupotrebe javnih ovlašćenja od strane organa vlasti, republičkih i lokalnih funkcionera dovele su do svakodnevnog kršenja ovih prava i stvaranja društvene atmosfere u kojoj je građanski aktivizam jedan oblik nepoželjnog i opasnog ponašanja.
U svojstvu oštećenih, aktivistkinje i aktivisti vrlo retko nađu pravdu pred državnim organima, ali se u svojstvu osumnjičenih i okrivljenih često sreću i neretko plaćaju novčane sankcije. Zastrašivanje se vrši u granicama zakona, dozvoljenog zadržavanja bez odluke suda u trajanju do 48 časova, privatnim građanskim tužbama, selektivnom primenom zakona, ali i inspekcijskim kontrolama, zloupotrebom propisa koji štite javni interes. Pravosudni organi, još uvek nemaju dovoljno razvijenu praksu neposrednog pozivanja na ratifikovane međunarodne ugovore, iako je ova obaveza propisana Ustavom Srbije.
Često označivanje aktivista kao neprijatelja srpskog naroda u javnom i medijskom prostoru ne može biti zaustavljeno ni jednim pravnim sredstvom, jer ga najčešće sprovode oni koji imaju poslanički ili funkcionerski imunitet, a pro-državni tabloidi se kriju iza prava na slobodu izražavanja i slobode medija. Krivične prijave koje podnose udruženja građana tako završavaju odbačene, bez suštinskog preispitivanja da li je zaista učinjeno krivično delo i ko je učinilac. Sve ovo ukazuje nam na činjenicu da zakoni nisu dovoljni ukoliko ne postoji i politička volja za njihovom primenom, a institucije nisu slobodne da primenjuju zakon onako kako glasi, jednako prema svima i bez diskriminacije.
Nevladine organizacije korišćenjem međunarodnih mehanizama obaveštavanja i izveštavanja relevantnih međunarodnih institucija i tela, moraju animirati međunarodnu zajednicu da skrenu pažnju na probleme u sistematskom kršenju ljudskih prava i gušenju građanskog aktivizma, jer sledeći korak jeste podsticanje građanske neposlušnosti kada je jasno da se zakoni zloupotrebljavaju protiv javnog interesa.
Publikacija je deo projekta „Rastrašivanje“ koji realizuje mreža „Solidarno za prava svih“. Mrežu čine Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP), Komitet pravnika za ljudska prava (JUKOM) i Narodni parlament. Ovaj projekat je dobio podršku projekta Vlade Švajcarske „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenja izneta u publikaciji su mišljenja autora i ne predstavljaju nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetas-a ili Građanskih inicijativa.