Sve više ljudi u najboljim godinama beži odavde. Oni ne odlaze nego žurno istrčavaju iz zarobljenog vazduha. Nema mere koja bi poslužila za poređenje ovoga i onoga pre nego što krenu, znajući da drugi izlaz ne postoji.
Tek tamo vide čega sve ovde nema. Retki su oni koje uhvati tračak nostalgije ni za čim. Život je ipak na drugom mestu, ovde će ostati samo groblja pradedova iz davno umrle romantičarske epike o uzvišenim razlozima za ostanak.
U mojim godinama ljudi tragaju za objašnjenjima kako je sve tako brzo prošlo i gde smo protraćili vreme. I šta uopšte radimo ovde? Zavičaj više nije tamo gde su zapuštene njive ili sasušene krstače. Nego odlazi sa decom i sa njihovom decom i nastanjuje se i premešta daleko da ne bi sasvim nestao.
Znaš li sve ovo, predsedniče države koje nema, a tebi polako ostaje samo zemlja bez ljudi. Dodajmo ovde kao ljuti začin nešto rodoljubivog patosa: znaš li majstore gde ti je otadžbina?
Naravno da ne znaš. Uveren si da je to sve ono što si zauzeo, prisvojio, prezreo i možda uhapsio.
Aleksandar Obradović iz Valjeva tvoj je sužanj. Tvoja ga naredba drži zarobljenog, tvoja ga sablja seče.
Da je na vreme pobegao odavde nikada ga ne bi stigao. Mislim da on ne želi da utekne, sve i da ga pustiš. Svi su mu poslovi ovde, a mislim da si ti jedan od njih.
Ovo neposredno obraćanje već počinje da liči na otvoreno pismo. Tako je nekako krenulo, znam da ne bih smeo da se ljutim na svoje neizbežne teme.
Ni da zamerim Vesni Pešič, koja misli da je taj učinio sve besmisleno što se da zamisliti, i više nema ni šta ni gde. Od te Vesnine tvrdnje proteklo je sasvim malo vremena, novi su nebrojeni podvizi pred nama, a vrhunac je predaleko.
Preksinoć je, na primer, pozvao svoje, možete misliti, najbliže saradnike, kako bi se dogovorili o najvažnijoj stvari po opstanak ovoga u čemu smo: kako sprečiti odliv mozgova.
Pri takvom pokretanju trusta mislilaca nastaje nerešiv problem. Kojim umom sprečiti odlazak umova?
Pametni i beže zato što su pametni. Ne žele da opasne budale budu vlasnici onoga što oni jesu. Oni odlaze što dalje od moćnih maloumnika koji ih, jednog po jednog, sve zajedno, pretvaraju u Obradoviće.
Recimo, tzv. predsednik i Vrhovni zapovednik je pre nekoliko dana doveo ministra vojske i vodeće generale pred helikopter koji je kupljen kao poklon.
Čuknuo je prednje staklo pilotskog prostora, lupio limariju, stavio uvo na stvar, pogledao u nebo i rekao: da, ovo je helikopter!
Sad smo baš jaki. Oni (helikopteri) lete u paru, gađaju i pogađaju sve što treba da pogode.
Naše nebo će biti mirno, on, taj helikopter leti čak i do visokih oblaka. Jel to behu kumulusi limbostratusi ili kumulolimbusi, ili kumulolimbostratusi, tako se zovu ti oblaci, jel tako?
Tako je, tako je! I gađaju onda, ovi helikopteri, odozgo i na stranu, jel da? I uvis mogu odozdo, što da ne, čudo tehnike.
Svuda gađaju, opasne mašine. Neću da vam kažem koliko koštaju, ha ha ha, a koštaju, nije da ne koštaju, naročito ovaj jedan.
A i onaj drugi što nije ovde isto. Košta. Više od deset a manje od dvadeset. Mada je to bratski poklon, ali košta…
Opširnije na: http://pescanik.net/odliv-mozga/