Šta treba raditi kad si vlast i kad treba da se „premosti“ težak period u životu? Recimo, vladaš u gradu Nišu 12 godina, radiš šta hoćeš, kako hoćeš, kad hoćeš, i onda dođu tamo neki izbori na kojima ti građani kažu – dosta! Sekiracija, pa to ti je. Kažu ljudi da je tada najbolje da se pare, i to dosta para, stavi na bolno mesto, i onda sva briga nestaje.
Ali na šta da se troše pare, kad se ništa ne radi? Možda da krenu sa popravljanjem svega što su zabrljali u prethodnom periodu? Opa! Pa to je super ideja, moći će da se radi barem još narednih 12 godina, bez da raja primeti da je to već plaćeno. I tako i beše. Neko se setio da se prilikom „čuvene“ rekonstrukcije Tvrđavskog mosta u Nišu, vlasti toliko žurilo da kako-tako „spakuju“ most da liči da je završen, da su zaboravili da ugrade, između ostalog i „češljeve“, stručno rečeno – dilatacione spojnice.
Inače, dilatacione spojnice na mostovima, po svojoj nameni spadaju u ključne elemente mostovskih konstrukcija, jer obezbeđuju stabilnost i dugotrajnost spojeva mostova i obala. Ovi izbori su pokazali da je vreme za šminkanje i novu frizuru, i zato je vlast odlučila da se barem „očešlja“ (neki bi rekli da se ogrebe) za dodatnih 5 miliona dinara.
Čisto kao lek na izbornu ranu.
Biće tu još toga, jer toliko su se izbrukali sa trogodišnjom smejurijom od obnove mosta i trga, da su u opštoj panici da više ne budu više predmet podsmeha, zaboravili da ugrade ne samo te češljeve. Nedostaje još barem dva stuba rasvete, par hiljada kvadrata ploča, mobilijar, ali to je samo prilika za neki nov „tender“. Kod mosta nedostaje dva puta po 15 metara spojnica, koje su neophodne da most nakon rekonstrukcije potraje barem još dve do tri godine. Otprilike toliko vremena je potrošeno na izgradnju, narodski rečeno na „varenje i farbanje“.
Kako su morali da ga završe, tako su i odlučili da ga i „skarabudže“, onako niški rečeno, bukvalno zalili spojeve bitumenom, koji redovno puca, oni ga redovno
krpe, i tako u krug. Jeste da smo (pre)platili taj most, i da su u okviru tih radova morale da budu ugrađene dilatacione spojnice, ali bi trebalo postaviti pitanje zašto nisu to uradili odmah, pogotovo što se radi o veoma jeftinoj komponenti rekonstrukcije mosta.
Cena dilatacionih spojnica po metru dužnom košta samo nekih 50-tak USD, https://www.made-in-china.com ,što sa druge strane ostavlja baš veliki prostor do planiranih 5 miliona dinara novca građana Niša koliko iznosi ovaj tender. Da pomenem, radi se o novcu građana Niša, koji su već jednom platili rekonstrukciju mosta, a da vlast nikad nije podnela račun za te radove.
Mada su i ovog puta požurili i nisu primetili da na manje od kilometar od lokacije samog mosta imaju našu firmu koja radi baš takve elemente https://naissus.rs/proizvodi/ .
Ali time se opet vraćamo na razliku između gradnje (u normalnom društvu) i ugradnje (u Srbiji). Znači, ukratko, za dva mosta, cena tridesetak metara dilatacionih spojnica po mostu,ukupno 60 metara, pomnoženo sa nekih 50 dolara po metru dužnom, izađe oko tri hiljade dolara, odnosno 330 hiljada dinara. U građevini obično materijal košta kao i ruke, tako da se javlja problem kako „premostiti“ jaz od skoro 4,5 miliona dinara?
Lako.
Zato su pronašli čak u Beogradu firmu koja će lepo „očešljati“ džepove građana Niša, i koja zna kako se radi „ugradnja“. Daleko od očiju, daleko od srca, teže za kontrolu, a lakše za „ugradnju“ i začas se „premosti“ taj problemčić zvani „kako potrošiti 5 miliona dinara građana Niša“.
Češalj po češalj, dobiće izgleda metlu. Ako znate na šta mislim.
Autor teksta je Danijel Dašić, građanin nepokorni.