Činjenica je da je imati rad objavljen u časopisu kategorije M54 za karijeru jednako kao i nemati ga. Ali to nipošto ne znači da ovaj događaj nema značajnih posledica po nauku, kaže za Danas Boban Arsenijević, redovni profesor na Univerzitetu u Gracu, povodom vesti da je časopis „Napredak“ Fondacije „Za srpski narod i državu“ čiji je osnivač SNS, svrstan u kategoriju naučnih časopisa na listi za 2022. godinu.
– Većina naučnih časopisa u kategorizaciju i ulazi preko nižih kategorija i gotovo svi se, neki brže, neki sporije, s vremenom penju u više kategorije (uglavnom zahvaljujući korumpiranosti sistema i daljem srozavanju kriterijuma, na šta ukazuje na primer činjenica da se broj časopisa u najvišim kategorijama duplira svakih sedam do 10 godina). Kada se prekorači ta prva brana, ulazi se u fazu u kojoj više nema granica. Sledeće godine će taj časpis dobiti jednu od visokih kategorija, i to će i za opštu i za naučnu javnost biti lanjski sneg – kaže Arsenijević.
Ovim korakom, dodaje, u očima javnosti, glasilo čija je jedina svrha dnevnopolitička propaganda u prilog jedne političke snage uzurpira kredibilitet naučnog.
– Sa jedne strane, time javnost dobija pogrešnu informaciju o prirodi sadržaja političkog marketinga – da je u pitanju objektivni uvid, a ne propaganda. Sa druge, mnogi će rezonovati: eto, toliko buke da se treba oslanjati na nauku, a nauka ima tako nizak prag da u nju ulaze i stranačka glasila. Time u društvu informacije zasnovane na naučnim istraživanjima bivaju devalvirane i dodatno se jača sumnja prema nauci u korist teorija zavere i lažnih vesti – smatra Arsenijević.
Neki istraživači smatraju da pomenuti časopis iz sadašnje najniže kategorije M54 može da odskoči u neku od viših kategorija, pa i u M24 ako dođe do velike citiranosti? A ona nije beznačajna.
– Pravilnik o kategorizaciji časopisa matičnom naučnom odboru u oblasti društveno-humanističkih disciplina daje sav mogući prostor za diskreciono odlučivanje u dodeli bilo koje kategorije osim M21 i M22 bilo kom časopisu, pa tako i „Napretku“. A u oblasti društveno-humanističkih disciplina, razlika u broju bodova koje nose M23 i M24 (četiri boda) i M22 (pet bodova) je beznačajna. Neko ko se ubije da objavi u M22 i zaista unapredi nauku i internacionalizuje je u svojoj zemlji, dobije pet bodova, a neko ko za to vreme objavi pet besmislica po domaćim baruštinama preko mafijaških veza dobije 20 bodova i ima ogromnu prednost pri izboru u zvanje i dobijanju finansija za projekat. Nije im, dakle, ni nephodno da se citiraju da bi to postigli. A mogu, jer se i to radi.
Ukazivali ste na pojavu da su neki članovi matičnih odbora u komisiji za kategorizaciju i istovremeno urednici u časopisima koje ocenjuju.
– Kad je reč o društvenim i humanističkim disciplinama u koje imam uvid, uglavnom je slučaj da jedan mali broj ljudi zauzima veći broj pozicija koje su u sukobu interesa. Isti ljudi sede u matičnim odborima (koji kategorizuju časopise, ali i naučnike na institutima), u komisijama koje odlučuju o dodeli finansija istraživačkim projektima, vođe su najvećih istraživačkih projekata i urednici su naučnih časopisa. U matičnom odboru odluče da časopisi koje uređuju i druge burazerske publikacije dobiju najviše kategorije. U časopisima pak urede da oni i njihovi bliski saradnici brže, lakše i u većem kvantitetu objavljuju u tim časopisima. Kada im u tela koja odlučuju o dodeli finansija za projekte stignu njihovi projeki (bilo bukvalno, bilo njihovih bliskih saradnika koji uvek na projektima imaju nešto i za njih) i projekti naučnika koji su svoje reference sticali u prestižnoj međunarodnoj konkurenciji – oni se oslone na svoje odluke iz naučnih odbora da svojim projektima daju prednost. Na kraju oni vode projekte i zapošljavaju podobne kadrove umesto najboljih mladih naučnika.
Društveno-humanističke nauke su isticane kao izuzetak, zbog ograničenih mogućnosti učešća u međunarodnoj utakmici. S tim u vezi je prilagođjena i kategorizacija u smislu da je kategorija M24 domaćih časopisa pandan međunarodnim časopisima.
– U nauci stvari ne stoje mnogo drugačije nego u drugim domenima društva. Ranije je u Srbiji vrednovanje u nauci, kao u većini zapadnih zemalja, bilo zasnovano na sudu eksperata iz iste zajednice. Kada se neko bira u naučno zvanje, kada se određuje ko će dobiti finansije za projekat, kada se ocenjuje kvalitet časopisa – angažuju se ugledni eksperti u toj oblasti da daju ocenu svih kandidata, da ih uporede, procene koliko ispunjavaju uspostavljene standarde. Opšta korumpiranost zajednice dovela je do toga da ovaj mehanizam u Srbiji umesto promocije najboljeg dovede do stvaranja interesne grupe koja služi ličnim interesima svojih članova (od zadovoljenja sujete do finansijske dobiti) umesto nauci, odnosno društvu.
Kada je EU ušla sa značajnom finansijskom podrškom za srpsku nauku, ona je i tražila garancije za smanjenje korupcije, odnosno objektivnije načine za vrednovanje kvaliteta. Uveden je model kakav su već imale mnoge druge države sa korumpiranom naukom, od jugoistočne Azije do Južne Amerike: traženje osnova u biblimetrijskom vrednovanju naučnih publikacija (na osnovu podataka o tome koliko uticaja publikacije ostvaruju, pre svega koliko su radovi objavljeni u njima citirani u drugim publikacijama). Umesto da se potrudi da ostvari napredak i u kvalitetu naučnog istraživanja – da dostigne nivo potreban za objavljivanje u vodećim međunarodnim časopisima, i u kvalitetu naučnog izdavaštva – da domaći časopisi privuku međunarodne autore i čitaoce i osvoje viši nivo značaja, domaća nauka je odgovorila proglašavanjem istih domaćih časopisa ogrezlih u korupciji za časopise od međunarodnog značaja.
Kakve su mogućnosti da društvenjaci publiku svoje radove u međunarodnim časopisima?
– U ovom trenutku za prevelik broj domaćih naučnika objavljivanje u ozbiljnim međunarodnim publikacijama jeste nedostižno. Ne zato što je u tim publikacijama preterano teško objavljivati. Razlog je u lošem opštem stanju naše nauke: prosečni docent, prosečni vanredni profesor, prosečni redovni profesor u Srbiji nije na nivou pandana ovih zvanja u zemljama sa zdravom naučnom zajednicom. To znači da prema standardima zemalja sa razvijenom naukom, Srbija nema kapacitet da popuni možda ni četvrtinu mesta potrebnih za funkcionisanje njenog visokog školstva. Očigledno je da se moraju praviti kompromisi. Ali kompromisi moraju da budu jasno usmereni ka tome da se jaz zatvori – da srpska nauka u što kraćem roku uhvati nekakav priključak sa svetom.
Država i univerziteti bi morali da ponude obuku u tehničkim pitanjima vezanim za objavljivanje u prestižnim publikacijama, u prepoznavanju relevantne međunardne literature i aktuelnih tema i metoda, pomoć u obezbeđivanju potrebne infrastrukture, kanale za povezivanje sa stranim kolegama i sprovođenje zajedničkih istraživanja, i da naprave prelazni plan kako da se lagano prelazi na kriterijume koje danas nije moguće ispuniti. Ono što se radi, dekretno izjednačavanje domaćih burazerskih publikacija sa prestižnim međunarodnim nije samo guranje glave u pesak pred zaostajanjem domaće nauke, već i guranje glave u pesak pred korupcijom i uzurpacijom i ubrzanim daljim uništavanjem ove oblasti. I dok je za sopstvenu korumpiranst pre svega odgovorna sama naučna zajednica, za naučnu politiku (uključujući principe vrednovanja naučnika, naučnih projekata, i naučne produkcije u koju spadaju naučni časopisi) odgovorna je država, preko odgovarajućeg ministarstva.
Šta je suštinski problem u kategorizaciji časopisa?
– Suštinski problem nije u kategorizaciji, već u korumpiranosti našeg društva. Ne postoji kategorizacija ili bilo kakav drugi sistem merenja vrednosti koje zajednica sklona korupciji ne može da izigra. Kategorizacija ima smisla kada zajednica želi da je upotrebi u svoju korist. Naučna zajednica je duboko korumpirana, tu je možda najbolja ilustracija sudbina bivše rektorke Univerziteta u Beogradu, profesorke Ivanke Popović. Njen hibris je u tome da nije dozvolila da taj univerzitet bude i potpuno uvaljan u blato, i kažnjena je. Ne samo ona, već čitava srpska nauka time da joj je, kad su je međunarodne kolege predložile za predsednicu Evropske asocijacije unverziteta, KONUS (asocijacija srpskih univerziteta) uskratio podršku. Sistem korumpiran do te mere da ličnu osvetu jedne političke figure stavlja iznad značajnog interesa čitave zajednice duboko je bolestan.
Dugovi prema politici
Smatrate da je problem srpske nauke eskalirao u vreme Šešeljevog zakona o visokom školstvu, kada je na unverzitete političkom linijom došao veliki broj ljudi koji s naukom nemaju nikakve veze.
– Tako je od amorfnog supstrata marginalaca zalutalih u nauku nastala jedna čitava moćna frakcija ljudi u nauci koji karijeru ne grade od nauke nego od politike. Oni nemaju ni odgovornosti prema nauci, ni esnafskog interesa da čuvaju jedinstvo i snagu naučne zajednice od politike. Naprotiv, imaju dugove prema politici i političarima, ali i interes da jačaju moć politike u nauci, i oni neprestano kapital nauke presipaju u dnevnu politiku: kroz promociju stranačkih interesa, uključujući dodeljivanje titula i zvanja političarima koji ih ne zasluže na regularan način, kroz stranačko zapošljavanje, ali i kroz pakovanje dnevnopolitičkih stavova u tobože naučni sadržaj.
Tekst preuzet sa sajta lista Danas