Studenti su zakazali protest, održali pomen žrtvama, i svi složno, bez ijednog partijskog obeležja, iskreno i sa punim pravom, tražili da profesori i akademska zajednica stane iza njih.
Studenti su u pravu, jer ne mogu da greše. Šta god da traže, njihovi zahtevi nikad ne mogu da budu “pokvareni”. Sve ostalo sa druge strane može da bude pokvareno, što je i lako vidljivo.
Od protesta i vremena prokletog Slobe i bande crvene, kroz sve ostale situacije ulice i politike, odavno nisam više bio ovoliko ponosan na ono što sam čuo i video. I to baš danas, i to baš od nišpkih studenata.
Viscelarno sam osećao da je sve to ono pravo i bio još ponosniji, jer su svojim mislima, željama i načinom kako su to prezentovali “prorektoru” pokazali nivo zrelosti, odgovornosti i pameti, koji nije zaslužila “akademska zajednica” da joj se pokaže ovako javno, jer oni nisu pokazivali ništa do toga u vremenima debakla države i društva.
Jednom rečju, odavno nisam bio ovoliko ponosan što sedim u prostoriji gde takvi mladi ljudi hoće da kroje svoju sudbinu na dalje, i koji vrlo precizno detetktuju “bullshit” retorike oko njih i svega.
Pozivalu su ljudski da ih podrže njihovi profesori, ljudski… U govoru jedne studentkinje, video sam da je porazila sve te “profesore” samo time što je bila svoja, precizna, ma samo što je bila čovek.
Pomislio sam, svi ti profesori, kada gledaju svoje studente u hodniku kada idu na predavanja, treba sa poštovanjem da im se javljaju, zahvale na svemu, ali najbintije da im se zahvale što se bore za njihovu decu i njih same, jer su oni bili kukavice i konformisti, jednostavno nisu bili dorasli građanskog društva.
Utopijski sam razmišljao na povratku kući, shvatio da ovi mladi ljudi treba da preuzmu političku scenu u Srbiji. Jedini je to mogući izlaz. Svetlo koje izlazi iz njhovih dela, jače je od mraka ove proklete avlije.