Dejvid je jutarnju rutinu šetnje pored mora i tog junskog jutra sprovodio. Istom rutom je i tog jutra išao. Sve je bilo isto tog jutra kao i svakog drugog.
Dejvid je primetio da se ispod neke podloge na pesku nešto mrda. Pomislio je da je možda neka kornjača, zmija, ptica, neka morska ili druga životinja. I jeste bila neka životinja. Bio je pas. Engleski poenter. Lepa pegava, bela sa crnim poljima Poenterka. Umiljata, razdragana i razigrana, prišla mu je u maniru svih dobrih pasa.
Dejvid je gledao unaokolo da li je slučajno ovaj lepi pas nečiji. Nečiji jeste nekad bio. Dugo je lutala po okolini, hranili su je ljudi, bila je dobra sa svima. Tu je u tom trenutku bio, što bi rekli “done deal”.
Svi su mislili da je nečija. Očigledno je nakad bila nečija. Taj neko je nije hteo. Pustio je da pati, da se snalazi za hranu, da spava gde stigne, da bude u opasnosti od svega. Napustio je, izbacio iz doma…
Dejvid je skoro uvek imao psa pored sebe, iako ga je život vodio na razne strane, uvek je imao psa u domu.
Šta je Dejvid uradio?
Poveo je psa sa sobom, svidela mu se jer je toliko uvek radosna da se stiče utisak da joj je rep zajedno sa zadnjim delom tela uključen u struju. Zbrinuo je psa, dao joj je ime Boni.
Pogledao je Boni na plaži i pomislio je: ja sam Englez, ona je engleski poenter, to je to!
Boni je čudnim spletom okolnosti dobila novog prijatelja za do kraja života, iako je ceo kontinent nekad bio između njih, spletom okolnosti sreli su se na tom jednom mestu.
Nije pogrešio, Boni jeste velika srećna i krajnje dobra poenterka, sa repom uključenim u struju.
O Dejvidu neću mnogo da pričam. Možda je on neki inženjer, slikar, vozač, Englez, Rumun… Njegovi potezi su rekli sve o njemu što meni treba.
You are all aces in my book man!