Doček predsednice Vlade i ministra zdravlja u Novom Pazaru odličan je materijal za analizu. Neke će biti učinjene sada, a neke uz neophodnu vremensku distancu. Kad god da naprednjačkoj vlasti dođe kraj, snimak obraćanja zvaničnika ispred ulaza u pazarsku bolnicu, negodovanje publike i dela lekara biće simbol, biće grand finale epidemijske politike odlazeće Vlade. Od okupljenih građana mogli su se čuti zvižduci i poruke poput – Ostavke, Lopovi i Hoćemo istinu.

Zanimljivo bi bilo znati zbog čega je baš predsednica Vlade došla u Novi Pazar? Znamo ko se pojavljuje na važnim državnim zadacima, naročito u poslovima lečenja i spasavanja. To je, naravno, predsednik. Utisak o neobičnosti posete Brnabić pojačava to što je ona samo dva dana ranije u televizijskoj emisiji antologijski izjavila da „nisu svi kovid pozitivni pacijenti preminuli od kovida 19“ i zatim dala primer pozitivnog pacijenta koga je ubio autobus na putu do infektivne klinike. „Takvih ima xy slučajeva“, rekla je i tako objasnila drastičnu razliku između podataka o obolelima i umrlima od korona virusa koje je Vlada Srbije objavljivala i onih koji se nalaze u specijalizovanoj medicinskoj bazi.

Brnabić je u Novi Pazar stigla da smiri situaciju – jer podaci sa terena govore upravo o mnogo većem broju zaraženih i umrlih od zvanično objavljenih, kao i o nemogućnosti lokalne bolnice da se izbori sa razmerama epidemije. Deluje kao da je neko predsednicu Vlade na ovaj zadatak poslao svesno, računajući da će se provesti kao pacijent iz njene priče koga je – kao što znamo – udario autobus. Deluje da je poglavar poslao svoju štićenicu da politički pogine. Time bi potvrdio svoju od ranije poznatu politiku prema najbližim saradnicima, gde čak najlojalniji i možda najviše oni, bivaju iskorišćeni, poniženi i izbačeni iz političke igre.

Drugi glavni lik drame, ministar zdravlja, ima formalno-pravni razlog da bude u Novom Pazaru. On rukovodi epidemijom na teritoriji Srbije. Tako je makar određeno zakonom. Međutim, kako Zlatibora Lončara nismo viđali danima, a nekada i nedeljama, činjenica da je ministar koji nosi nadimak dr Smrt došao da razrešava pitanja života i smrti u Novom Pazaru, da novinarima prebraja umrle i limene kovčege, zaista deluje kao deo iste šege, istog zlokobnog režisera.

I tako poslati kao pešadija na prvu liniju fronta, oba govornika su pokušala da kažu manje-više očekivane stvari: da je zdravstvena i epidemiološka situacija u Novom Pazaru politizovana i da se vesti o kolapsu sistema i daleko većem broju obolelih i umrlih mogu svrstati u red lažnih vesti. Prebrojala sam koliko puta su ove reči upotrebljene tokom funkcionerskih govora. Politika, politizacija i političko 18 puta; a laž, lažne vesti i dezinformacije čak 11 puta.

Dakle da utvrdimo – o politizaciji i lažnim vestima govore osobe koje su usred epidemije dozvolile masovna okupljanja i održavanje izbora na svim nivoima. Ove osobe i dalje nemaju iole smisleni odgovor na pitanja kako se medicinska evidencija o obolelima i umrlima od korona virusa razlikuje od podataka koje je Vlada mesecima prezentovala javnosti, kao i zašto je Vlada dozvolila masovni izborni kontakt građana. Samo u Novom Pazaru na izborima je učestvovalo oko 18.000 ljudi, odnosno 47% populacije upisane u birački spisak. Broj prisutnih na predizbornim i drugim skupovima nije javno dostupan.

Na snimku ispred bolnice uočen je i jedan sporedni lik – mada je ministar u Vladi i pobednik lokalnih izbora – Rasim Ljajić, koji je kratko i patetično pozvao na ujedinjenje protiv virusa, da bi se zatim posvetio gašenju nezadovoljstava u publici. Očigledno se Ljajić, nakon nedavnog skoka u predizbornu publiku, donekle specijalizovao za operacije sa publikom, ali ne u dovoljnoj meri da smiri okupljene ispred pazarske bolnice.

Iznenađeni time da, za razliku od insceniranih konferencija za medije, priča o politizaciji i lažnim vestima kod prisutne publike ne pije vodu, dva ključna govornika su pribegla biblijsko-stradalničkoj retorici. Brnabić je patetično izjavila da je „istina najglasnija stvar na svetu“ i da čak „mogu da je ubiju“. Lončar je rekao da na prisutne građane koji negoduju i zvižde „ne treba obraćati pažnju“ i da im „treba oprostiti“.

Bilo je tu i bisera koje nikako ne treba izostaviti, poput izjave Lončara da „ne mogu biti optuženi za to što je neko umro kod kuće“, kao i Brnabić da je „filantropija uvek lepa stvar, ali da u bolnici u Novom Pazaru ničega ne fali“. Tu je naravno i fenomenalna konstatacija da se ona „neće plašiti siledžija, opozicije i opskurnih portala“. Pa naravno, kad i jednima i (parlamentarnim) drugima i trećima, posredno ili neposredno, upravlja stranka čija je ona ponosna članica.

Kada su tragedija i blamaža dostigle vrhunac, strpljivom gledaocu, onom koji je uspeo da pogleda svih sat vremena snimka, stvari su postale daleko jasnije. Izjave nezadovoljne publike date medijima upućuju na to da većinu njih čine ljudi iz vladajuće partije ili stranaka koji sarađuju sa vladajućom partijom u lokalnoj vlasti.

Ako se glasno negodovanje građana pred predstavnicima najviših državnih organa ne može smatrati naročitom prekretnicom, onda se to svakako može reći za protest koji dolazi iz redova poklonika vladajuće garniture. Izgleda da smo došli do odgovora gde je crvena linija i za njih – to su teško bolesni i umrli članovi porodice. Sve drugo se stoički i godinama trpelo. Uprkos tome što je toliko puta rečeno i istorijski potvrđeno da u kriminalnom režimu, koji ne mari ni za šta, pa ni za život građana, nema pošteđenih. Na kraju stradaju svi. Možda je to sada konačno postalo jasno.

Jedan od najglasnijih nezadovoljnika iz Novog Pazara je to formulisao ovako: mi smo vama dali glas, da bi vi ubili nas.