“Catch and release” sistem rada pravosuđa, postao je jedan od najbitnijih osigurača kriminalne vlasti na svim nivoima. Sistem ovakvog rada, tu je da obezbedi povremeno “puštanje krvi” kao i imitaciju postizanja prava i pravde u našem društvu.
“Catch and release” kreće prvo u najbitnijem delu pravosuđa u našem slučaju, a to je Više tužilaštvo, koje je zaduženo za koruptivne radnje između ostalog u širem smislu reči. Po onome što se da videti u njihovom radu, a ništa drugačije ne radi ni Osnovno tužilaštvo, pravda biva spora i dostižna, ali bez rezultata u realnom životu.
Klinička smrt slučajeva, naročito kad su u pitanju oni koji su povezani sa vlašću, dešava se preko nekoliko prostih mehanizama koji nisu uvek jasno vidljivi javnosti, iako javnost viscelarno shvata o čemu se radi, prateći prostu statistiku sa nula ljudi koji su zaglavili u “ćorki” u društvu koje se raspalo od korupcije i kriminala. Naravno, u sistemu stradaju sitni ponekad i nedužni, a kad je pažnja javnosti usmerena ka nekom velikom i bitnom slučaju, to će se rešiti kako treba, naročito ako osumnjičeni i osuđeni nisu vezani za političko kriminalnu elitu.
Prateći određene procese kroz tužilaštva i sudove, nekoliko bitnih poteza sam uvideo kao najbolje za ovakav tok slučajeva. Jedan od najboljih je odugovlačenje procesa u tužilaštvu u nedogled, koji je naročito dobar ako mediji ili šira javnost nema interesovanja za slučaj. U tim situacijama, čak i ako neko iz tužilaštva hoće da uradi dobro svoj posao, što se nekad i desi, sudija u referentnom sudu kao i javni tužilac su tu da pripomognu da se malko omaši sve šta treba i da se slučaj pravno oćopavi, ovako priprosto da ga napišem.
Ukoliko se padne slučaj kod “adekvatnijeg i razumnijeg tužioca”, slučaj će se završiti poznatim rečenicama “nisu se stekli uslovi za dalje gonjenje” i “nema elemenata koji se gone po službenoj dužnosti”. Naravno, ako se neko zacepi koji je i podneo prijavu, on daje po odbačaju istu prijavu u roku Apelacionom tužilaštvu, koje ponekad vrati osnovnom organu gonjenja predmet na dopunu, ali je ishod često isti.
Ukoliko se desi kao u jednom od slučajeva koji pratim, da sud osudi nepravosnažno nekog bitnog i velikog čoveka, može da prođe i 9 meseci(nekad i duže kako kaži advokati sa kojima sam se konsultovao) da ožalbeni predmet ne napusti Sud koji je bio osnovni u smislu presude i suđenja. Pa tako onda slučaj po upitu novinara 3 dana kasnije, probuđen iz dužeg zimskog sna, napusti Sud i odleti u Apelaciju. Da, ovakav slučaj postoji, prati se, ovako nešto ne umem da izmislim.
Uvek je tu i policija, koja “prikuplja dodatna obaveštenja”, koja novinar bez ovlašćenja policije i tužioca, uz malo klikera prikupi za dve do četiri nedelje, i to toliko dugo ukoliko šalje dodatni zahtev za pristup informacijama od javnog značaja. Policija sa druge strane, nema nikakvu odgovornost prema tužiocima, jer odgovaraju svojim nadređenima u policiji, ne u tužilaštvima.
U prevodu, ofrlje sakupljeni dokazi nikog ne koštaju glave.
Ako sve to nekim slučajem i stigne na Sud, uvek može da se desi neki od slučajeva “bitne povrede krivičnog postupka” ili da se učine “bitni propusti…” koji ukidaju presude i vraćaju unazad slučaj da se dočeka uvek željena zastara, a ako je lice privođeno ili bilo u pritvoru, da mu se isplati milionska odšteta, koja malo oraspoloži cenjenog člana političkog kartela “Venecuele i Kolumbije” u Evropi.
Ovaj naš idealan sistem ima samo jednu manu, koje nisu izgleda svesni ovi u prvosuđu, a to je da njihovi članovi porodice uživaju u institucionalnom haosu na svakom koraku isto koliko i jadni građani koji su slepi i gluvi saučesnici, da svi gaze u govna i blato, preskaču bare i dišu divan vazduh, voze svoja nova kola po ulicama koje više liče na minska polja, da im deca idu u škole gde vrlo često rade oni koji ne bi trebalo ni ključ od lifta da čuvaju, pa ih takvi leče, voze, zastupaju, sude, obučavaju, brinu i servisiraju ispodprosečni pripadnici ovog društva. Iliti u prevodu, džaba si sudija, advokat i tužioc, lekar i direktor kad si u istim ..vnima kao i vozač taksija, i radnik na trafici.
Jedino što ovi zadnji ni malo nisu krivi za ovakvu državu, za razliku od svih ostalih pomenutih.
Naravno, lično sam uvideo da ima jako dobrih i stručnih ljudi u sistemu pravosuđa, onih koji su za primer. Mada ima i onaj vic kad su pitali nekog:
“Šta je to pravosuđe”?
Samo Cepter bajo moj, ostalo ništa ne valja…