Niška inicijativa poslala je predlog načelnici Nišavskog upravnog okruga da se što pre sastane sa Draganom Sotirovski.
U sklopu brojnih sastanaka i bezbrojnih prijema u kancelarijama načelstva Okruga, koji su u poslednje vreme obeležili ukupan društveno-politički život naše administrativne regije, neki budući sastanak omogućio bi susret prethodnog sa aktuelnim identitetom izvesne osobe, što bi nesumnjivo doprinelo učvršćivanju dobrog ukusa i uticalo na prihvatanje apsurdne pozicije u koju narečena, ali i druge brojne javne ličnosti i funkcioneri dovode sami sebe.
O samoinicijativnim akcijama aktuelne načenice Okruga, koji daleko prevazilaze zakonom propisana i definisana ovlašćenja funkcionera na ovoj administrativnoj poziciji (usklađuje rad okružnih područnih jedinica organa državne uprave, prati ostvarivanje njihovih planova rada i stara se o uslovima za njihov rad, prati rad zaposlenih, itd), saznajemo uglavnom iz lokalnih medija.
Narodne novine, kao list sa drugom tradicijom koji u samom svom nazivu implicira orjentisanost ka potrebama i interesima plebsa, finansira se – kako bi drugačije – iz budžetskih sredstava i to, naravno, velikim, baš velikim iznosima. Bilo bi sve u redu da ovo „narodno“ glasilo u svojoj osnovi i uređivačkoj filozofiji nije samo ekskluzivna platforma za svakodnevna, napadna i neukusna uslikavanja lokalnih funkcionera u svakoj prilici, na svakom mestu i sa povodima koji često teraju na smeh.
Na slučajnom uzorku od 19 brojeva Narodnih novina, načelnica Nišavskog okruga pojavljuje se na čak 20 fotografija! Na istom broju uzoraka narodni poslanik iz Svrljiga, Milija Miletić slikan je devet puta, predsednik opštine Pantelej poznatiji kao Bata-struja četiri, a u stopu ga sledi čovek koji na dečjim mobilijarima uz osmeh ljuljuška niške direktore – predsednik opštine Crveni Krst. Deca jesu omiljena tema interesovanja svih lokalnih funkcionera, koji na slikama Narodnih novina ispraćaju naše mališane u škole, dočekuju ih, obilaze kad su bolesna i dele im besplatne užine u vidu ozloglašenih sendviča.
U ovoj vratolomnoj egzibicionističkoj trci gradonačelnik Niša Darko Bulatović ubedljivo vodi sa čak 36 foto-objava, ali je pritom daleko manje inventivan od načelnice Okruga. Na većini fotografija, u nonšalantnom maniru, sa obaveznom belom košuljom preko farmerica (i saradnicima u istom stilu) gradonačelnik je dosledno nekreativan u svojim pojavljivanjima – rekonstrukcije kolovoza, asfalt, rupe i kanalizacija.
Dakle, dosadna infrastrukturna problematika i poneki zalutali gost iz daleka. Od svih pobrojanih, vođena iskustvom i intuicijom nekadašnjeg novinara, načelnica Okruga ima nešto šira shvatanja i zahvatanja. Ona nastupa kao lokalna premijerka, dok joj apetiti i ambicije sežu maltene do nivoa predsednika države.
U opsegu njenog brižnog, reklo bi se patronažnog odnosa prema građanima, načelnica – koja se odavno, vele zli jezici, preporučuje kao buduća gradonačelnica – ni krivi ni dužni našli su se svi poniženi i uvređeni i kao takvi vredni pažnje dežurajućih fotoreportera: deca sa oštećenim sluhom, žene lideri, ometeni u razvoju, klinički centri (kojima se poklanjaju stolice), zaduženi i prezaduženi, unesrećeni, gladni, kljasti i bolesni. Povorka, procesija, defile. Pola ispovedanje, pola poklonjenje. Litija. Nešto kao familija Živke ministarke.
I pored beskrajnog defilea građana koji su se – očigledno zaobilazeći atrofirane servise Gradske uprave i kabinet gradonačelnika – u kancelarijama Okruga obreli pod pritiskom stvarnih i teško rešivih egzistencijalnih problema, načelnica Okruga stiže da brine o svemu, pa i o najvažnijem pitanju koje već decenijama unazad pritiska Grad i njegove kapacitete – o maloletničkim brakovima Roma i sve što iz tog neshavtljivog i basnoslovnog zla može da se rodi. Načelnica ne samo da se u tim istim novinama kune kako se posle sastanaka u njenom kabinetu lepše i radosnije živi, nego poletnim korakom uleće u sendvičarski autobus, hitajući na poklonjenje predsedniku i van obora svog okruga, u Blace, pa i dalje ako treba.
Promotivno slikanje, kao vrsta politikantske pasije u funkciji držanja neprekidne tenzije za neke predstojeće izbore, odavno je postala opsesivna i drska populistička navika onih koji prihvataju model ponašanja svakodnevno diktiran sa samog vrha države. Milionski iznosi koji se iz raznih budžeta slivaju na račune lokalnih glasila troše se na lične promocije funkcionera – za koje se kaparišu i bagatelišu isključivo naslovne strane, a od unutrašnjih samo prva, druga i treća.
U njima vox populi nije i vox dei, jer su svakodnevni problemi, besparica i beda u koju sve dublje tone jug Srbije, tema nepoznata, nepriznata i konačno – nepoželjna. Na duplericama Novina osvanjuju cvećare, fontane, delikatesi, modne revije i ostali utopijski pejzaži. Na jeftinom papiru, iz nekoliko identičnih rakursa, građanima se svakodnevno šalju vizuelne poruke arkadijskih predela sa kojih im doterani, ali sasvim ozbiljni, prerušeni u profesionalne dušebrižnike i dobrotvore, lokalni stranački oficiri obećavaju mir, prosperitet i blagostanje koje samo što nije stiglo.
Kao vid virtuelne realnosti, ovaj urednički koncept u potpunosti odražava duh države kao sumulakruma u kojem su građani puki dekor ili rekvizita u blještavim spektaklima upriličenim za stotine načelnika, predsednika, šefova i svih drugih nižerazrednih, ali dobrovoljnih klonova Jednog i Jedinog – naših spahija i beglerbegova, Marija Stjuart i Marija Antoaneta.
Gde su čuvene ankete u kojima građani ispovedaju muku svakodnevice i strahove za budućnost, gde slike kolona akademaca koji panično beže u jednom pravcu, gde nemušti narodni poslanici i svi oni nevidljivi odbornici Skupštine Grada Niša od kojih se najmanje polovina NIKADA nije pojavila NIGDE pa ni za skupštinskom govornicom?
Gde su glasovi svih onih trajno upućenih na narodni kazan, gde mišljenja hiljada vozača koji će uskoro plaćati ulaz u sopstveni grad, gde beskrajni redovi nevoljnika od kojih mnogi neće dočekati ni skener ni ultrazvuk ni rezonancu? Na stranu onih 80 stolica u Kliničkom centru. One su u ovom igrokazu beskrajne samodopadljivosti, autizma i arogancije, samo podijum improvizovan da bi se na njega, u svrhu još jednog poziranja, graciozno popela načelnica Okruga. Poput Alise u zemlji čuda.
U svetu iza ogledala slika života izvrnuta je naglavce – samovolja se doima kao zdrava inicijativa, stranačka poslušnost kao vrlina, nedostatak intelektualnog integriteta deluje kao ljupka smernost, odanost kultu ličnosti pretvara se u simpatičnu infantilnu poslušnost, a prekoračenje ovlašćenja postaje karta za ulaz na bal koji u bajci organizuje lično Crvena kraljica.
Treba samo na šahovskoj tabli (čitaj: novinskim stranama) preskočiti (ili pojesti) ostale likove kao što su, Morž, Stolar, Jednorog, i čuveni Humpty-Dumpty (Zalud-Uzalud). Nakon toga nebo će biti nisko za poletnu, lepršavu i vizionarski raspoloženu Alisu. „Life, what is it but a dream?“, pita se Luis Kerol.
Iz ovih razloga, Niška inicijativa hitno predlaže još jedan, možda i najvažniji sastanak.
Prilikom eventualnog susreta aktuelne načelnice Nišavskog okruga sa Draganom Sotirovski – gde bi po sili ovakvih događaja sve kamere i telefoni bili uprti u obe osobe istovremeno – mogle bi biti rasvetljene kontroverze svih njenih postojećih identiteta, a to podrazumeva i šansu da mi, beli zečevi, to jest obični građani, konačno saznamo s kim to imamo posla.