Zašto će vučkovi večno da vladaju? Zašto realnost deluje uvek pesimistično kad se pitamo da li smo odlučni dovoljno kao društvo da uradimo nešto? Da li nas kolje “zona komfora”?
Šta rade osobe povezane sa vlašću?
Skupljaju ljude na spiskovima iako imaju poslove i funkcije.
Idu svi na radne partijske zadatke iako su uhlebljeni.
Direktori sa ostalim funkcionerima se guraju po busevima, rizikuju i svoje i tuđe zdravlje.
Ismejavaju ih razni “novinarčići”, snimaju, objavljuju, njima neprijatno ali i dalje štrikaju.
Bez sramote zovu ljude za glasanje, sigurne glasove, idu po kućama sa spiskovima…
U manjku boljih reči oni nešto i rade, šta god ja ili drugi mislili o njima.
Lep ceo hotel iz gluposti i udvorištva. Oni rade, rade, rade… Da, ružno je, ali rade.
Neki bi rekli da su ucenjeni. I to je ok pretpostavka, ali i dalje oni rade. Nema opravdanja za to što i kako rade, ali rade. Zbijaju redove, rade i zbijaju. A ostali?
I oni rade više od nas i uporniji su od nas. Da li to znači da su nas nadmudrili i nadradili?
I svakog dana primaju plate na izmišljenim radnim mestima na kojima ništa i ne rade. Ustvari rade, nameštaju tendere, konkurse, javne nabavke, fakturišu, odlučuju o našim sudbinama.
A šta radimo mi svi ostali, kojima navodno nije sve u redu i ništa nam ne valja?
Protestujemo? Ponekad…
Ali samo kad nije kiša, hladno, loše vreme, kad su nam mesečeve mene u zoni, ako nemamo neku rabotu ili naš baš ne mrzi…
Nijedan razlog nam nije dovoljan za dugotrajniji izlazak na ulicu, a kad bude dovoljan, brzo iščezne. Svako čudo nam je 3 dana(u protestu). Ili padne kiša i malo “zaladi”.
Ujedno sestra, brat, žena, tatko ili stric mi radi negde u državno, pa da nemaju problem, znaš, možda mu nešto kažu, prebace… znaš, ne sme ni da lajkuje…
Kao onaj vic o Nemcima i Partizanima, pa dođe lovočuvar i istera ih iz šume. Tako padne kiše i prečuka proteste.
I onda “služba”, a najviše gluposti onih koji vode ili navodno vode proteste, daju poneki glup i disonantan ton, mediji malo pomute sliku kao i obično, što nam je i dovoljno da si imamo neku drugu rabotu.
Ustvari, samo smo razmaženi i kukavice, lenji i mnogo pametni, previše lepi i sposobni, da bi smo bili na ulici. Ali nismo samo za ulicu takvi. takvi smo i svakog dana, u svakoj situaciji, na svakoom mestu. Svi bi anomimo da pratimo i lajkujemo, ako može komšija da nam završi sve oko naših života.
Pa dobro, pomalo se busamo u grudi na društvenim mrežama, ali toliko. Ja da sam na mestu vučkovih, ja bi podsticao kakofoniju sa tastatura kao ventil.
Jer, što je više tastature, manje je protesta.
And yes, I’ll get letters…