Zakon o javnim preduzećima, usvojen pre tačno 10 godina, nije doneo obećanu profesionalizaciju upravljanja već je postao simbol otvorenog ruganja vladavini prava. Od 34 preduzeća u vlasništvu Republike, na koja se primenjuje obaveza izbora direktora na konkursu, uvedena tim Zakonom, njih 17 nisu ni jedan dan imali na čelu osobu izabranu na taj način.
Zakonitog direktora izabranog na konkursu trenutno ima samo osam preduzeća. U 22 preduzeća direktori su u vd statusu i podložni su uticajima političkih mentora jer mogu biti zamenjeni u bilo kom trenutku, bez obrazloženja. Od 22 vd direktora, ogromnoj većini, njih 18, je isteklo maksimalno dozvoljeno trajanje tog statusa od 12 meseci.
To su građani koji bespravno sede u kancelarijama direktora ali faktički upravljaju javnim resursa čija se vrednost meri milijardama evra. U preostala četiri slučaja novi vršioci su na tim mestima kraće od 12 meseci, ali su i pre njih u foteljama bili vršioci dužnosti, što je takođe protivzakonito jer zakon ne ograničava trajanje vd statusa za jednu osobu, već ukupno od prestanka mandata izabranog direktora do izbora novog, na konkursu. U tri JP mandat direktora je davno istekao, oni nisu u vd statusu, ali ni u zakonitom položaju izabranog ili postavljenog direktora. U jednom preduzeću u državnom vlasništvu je skupština društva izabrala direktora bez konkursa. Štetne posledice političkog postavljanja kadrova koji u nekim slučajevima ne ispunjavaju kriterijume stručnosti propisane Zakonom, širokoj javnosti su postale jasne krajem 2020. sa energetskom krizom, kada se više nije moglo kriti koliko je EPS upropašćen.
U primeni novog Zakona nisu rešeni ni drugi od ranije poznati problemi – partijske zloupotrebe kod zapošljavanja i za obezbeđivanje podrške u izbornom periodu, izvlačenje novca kroz nameštene javne nabavke. Umesto potpune primene zakona, 2021. godine smo dobili Strategiju upravljanja državnim preduzećima koja predviđa da se do 2027. javna preduzeća transformišu u AD i DOO preduzeća i najavljuje novi zakon kojim će se urediti pitanja korporativnog upravljanja.
Istovremeno se u javnosti iznose teze da je status JP ono što koči unapređenje poslovanja ovih preduzeća u državnom vlasništvu, za šta nema utemeljenja. Samo promena statusa, bez promene odnosa države, oslobađanja preduzeća iz partijskih stega i vraćanja socijalne politike iz državnih preduzeća u resorno ministarstvo, neće doneti ni poboljšanje kvaliteta rada ni bolju zaštitu javnih resursa.