Tapija kojim se odobrava da se u javnosti daje epitet “pravog opozicionara ili novinara” očigledno se izdaje u nekom paralelno i zamišljenom centru moći. Tako u oba ova slučaja, mahom mediji, ne ulazeći sada u detalje, su tu koji prave ovaj društveni diskurs, praveći lažnu selekciju pravih i lažnih ljudi u određenom segmentu društva.
“Tapija se daje” mahom od samozvano bezgrešnih i potpuno čistih “stručnjaka”, koji svo znanje sveta znaju sa ocenu “5”, dok je Bog negde na nivou “3-“. U digitalnom svetu imamo armiju, ne više Botova, već samoproklamovanih pravednika, koji dele životne, medijske, opozicione i ljuCke lekcije, mahom prvo ne poznavaju osnove pravopisa. Ti isti ne shvataju da su oni ustvari preuzeli posao plaćenih armija botova, i da sve to rade besplatno, samo lečeći svoje mentalne deficite.
Imamo i pomoć redakture komentara na navodno slobodnim sajtovima nekih medija, koji vode svojevrsni rat selekcijom komenatara i stvaranjem narativa kroz njih. Isti rade i ignorisanje tema i sagovornika, na gori način od režimskih medija.
Sa iste strane, neki mediji koje niko ne sme da pomene zato što su jaki oponenti diktatorskom režimu, imaju selektivno opoziciono delovanje, pa se tako njihovi miljenici vrte po vestima i emisijam, uprakos činjenici da ih narod očigledno neće, ili neće preko neke mere ili procenta.
Tako će svako ko ne misli kao određeni medijski kartel i nije sa njima u dilu, morati da je AV plaćenik, a svako ko ne podržava centrale stranaka iz “kruga dvojke” elemenat koji treba ignorisati do maksimuma. Život je ustvari u zoni između svega toga.
Ova polarizacija društva i podela unutar drugog dela nazovi slobodnog društva (ne u AV korupusu svega) ostaviće diktatora na vlasti jako dugo, pa je sva sreća da nemamo tehnologiju da imamo “generičku dinastiju” kao u serijalu Isaka Asimova, jer bi onda bilo milenijuma vladavine, ako ne i duže.
Ti samoproklamovani slobodnjaci, poluintelektualci, novinari i slobodni mislioci, nisu ništa drugo no botovi nesvesni toga šta jesu, radeći sve to iz čiste zavisti, bolesti, kompleksa i na kraju naravno, sujete. Ah sujeta, omiljeni greh primitivnih, tupih i prostih.
Takvi navodno daju odobravanje i tapiju na sve i svašta. I kad se bolje pogleda, nikom ne daju tapiju ni na šta. Samo svima rade isto. I samo se bave tuđim životima u nedostatku svog.
To što je neko neki profesor na fakultetu, školi i sl, lekar ili apotekar, ne znači ništa sem toga, jer taj isti ima manje slobodnih ćelija u organizmu od prosečnog Srbende. Taj je ustvari prvi čuvar “Matriksa” iz kog je i rođen. Čovek sistema ne može da ruši sistem koji ga ja napravio i rodio. On je deo njega.
Zato je Đinđić bio anomalija, i bez brige, sećam se kako i šta se za njega pričalo, čak i dan danas.
Njhov mozak se kalcifikovao, nema više ćelijsku funkciju zdravog tkiva, samo izgled i masu. Kao kad se maligne ćelije promene od zdrave i mutiraju u kancerogenu.
To je ustvari prvi i finalni primer zavisti i mržnje prema nečem boljem, kafansko – primitivni (sada društveno mrežni) poriv useravanja u tuđ život u nedostatku sopstvenog, ali pre svega otpor prema promenama, makar i na bolje.
Društvo patologije teško izlazi iz začaranog kruga, jer kao i kad je čovek glup ili mrtav, svi oko njega to znaju, sem njega samog.
I od takvih “patologa” tražiti tapiju i odobravanje za bilo šta?
Ne hvala
Budi svoj, ljudi te ionako neće voleti… pročitao sam negde…