Rekonstrukcija Trga Kralja Milana je postala niška saga građevinarstva i nameštenih tendera, fušeraja i brzine izvođenja radova. Iako se još ne zna tačno kad će se završiti radovi, kao i šta će od radova da bude adekvatno urađeno, svi sa nestrpljenjem očekujemo finiš cele priče.
Pitali smo inžinjera Danijela Dašića iz Nacionalne koalicije za decentralizaciju za sve aspekte rekonstrukcije. Pitali smo o trajanju rekonstrukcije, kvalitetu radova i za paralelu sa izgradnjom samog mosta pri dekonstrukciji starog metalnog lučnog koji je bio na tom mestu.bvZanimalo nas je mišljenje struke oko tempa radova, kvaliteta izvođenja ili šire slike cele rekonstrukcije. Više puta rušem most u vreme ratova doživeo je “rekonstrukciju” u 21. veku koja “najteže pada” građevinskoj operativi, skoro u stilu “Skadra na Bojani”. Umesto odgovora na svako pitanje dobili smo priču koja objedinjuje sve što nas je zanimalo.
“Mehmed-paša i bruka naša”
Niš je veliki grad koji ima puno istorije, ima svoju reku, a ima i svoju čuvenu tvrđavu. Baš ta reka i ta tvrđava, kao i položaj samog grada na raskrsnici puteva, još od tih davnih vremena mostovi se grade baš na tom mestu, ispred ulaza u tvrđavu i spajaju dve obale naše Nišave. Bili su to razni mostovi, uglavnom drveni, pa onda delimično kameni, sve dok 1619. Mehmed-paša Budimski, nije na tom javnom magistralnom putu koji postoji još iz antičkog perioda – Via Militaris, napravio kameni most. Sva sreća da su ga pravili baš Turci, jer da su tada postojali i (ne daj bože) radili mostove ovi naši ovdašnji naprednjaci, malo bi bilo 500 godina okupacije da se sve to završi, imajući u vidu „fantastičan“ tempo izvođenja radova na aktuelnoj sanaciji Tvrđavskog mosta. I još jedna dobra stvar baš te turske okupacije je činjenica, da je zbog kvalitetne izrade, taj kameni most potrajao sve do 1900. godine, kada je zamenjen gvozdenim, pod vladom knjaza srpskog Milana M. Obrenovića IV.
I taj gvozdeni most je dobro poživeo, i preživeo nekoliko ratova, miniranja i oštećenja, možda baš iz istog razloga što tada još uvek nisu postojali napred navedeni naprednjaci i njihovi eksperti.
Elem, da se vratimo ovom našem lepom Tvrđavskom mostu, jednom od simbola našeg grada. Napravljen je te daleke 1961. godine, za samo sedam meseci, od sredine aprila do kraja novembra. Jeste, dobro ste pročitali, za samo sedam meseci, demontiran je čelični most iz 1900. uklonjeni svi stari betonski temelji, izliveni novi, urađena metalna konstrukcija novog mosta, postavljen je na svoje mesto i pušten u upotrebu za saobraćaj pešaka i motornih vozila. Da li treba da napomenem da ni tada nisu postojali naprednjaci? Naprednjački mega-giga eksperti nisu postojali sve do te 2008. kada su mutirane radikalne metastaze u Srbiji nastale kao neka bezazlena bolest, sve dok 2012. nisu krenule u nezaustavljivo i ubrzano razmnožavanje, koje je skoro istrebilo sve vrednosti koje je Srbija imala – znanje, struku, poštenje, moral, logiku i integritet.
2. marta ove godine, malo pre početka epidemije COVID-19, a u sred izborne zaraze A1V1 virusa, zvanično su otvoreni radovi na rekonstrukciji i sanaciji mosta kod Tvrđave. I tako je naš čuveni Tvrđavski most, dug čak 80, a širok neverovatnih 15 metara, dospeo u ruke naprednjaka. A da li će preživeti #BudućnostSrbije i doživeti #zlatnodoba, to već niko ne može da zna. Pogotovo što su sanaciju pešačkih staza već jednom neuspešno radili 2015. godine, na vrlo sličan humorističko-satiričan način, pa ga su ga onda premazivali crvenom bojom, već nakon par meseci, onako sve na radost, kad je ta njihova sanacija počela da se raspada. Onda su, najverovatnije svesni svojih sposobnosti, a i kvaliteta svojih radova, odlučili da je najsigurnije da potpuno obustave saobraćaj motornih vozila. Što je sigurno, sigurno je.
Kako su i nakon toga „horde“ pešaka nastavile da „uništavaju“ napredno sanirani Tvrđavski most, krenulo se, početkom marta ove godine u temeljnu rekonstrukciju, koja sa stručne strane, podrazumeva primenu svih najsavremenijih naprednih tehnologija, kao što su: uklanjanje postojećeg trotoara, skidanje asfaltne konstrukcije, zamena postojećih armirano-betonskih talpi (na pešačkim stazama) čeličnim, čišćenje postojeće metalne konstrukcije peskarenjem, zaštita i farbanje metalnih delova, i naravno postavljanje završnog sloja u vidu kamenih ploča. I sve to na neverovatnoj površini od čak 1200 metara kvadratnih.
I tako smo ušli u sedmi mesec „rekonstrukcije“ i „sanacije“ a radovima se kraj ne nazire. Radovi koji teku brzinom munje, možda zato što je dovoljno da čovek trepne, pa da ne vidi radnika koji baš u tom trenutku protrči gradilištem, doveli su do toga da ono što je bilo ispeskareno, zaštićeno i prefarbano pre samo par meseci, počne ponovo da korodira. I tako, sve u krug, najverovatnije sve do nekih novih izbora.
I da, da li ste već zaboravili da je pre samo 40 godina, sedam meseci bilo dovoljno da se kompletno ukloni stari most, i napravi potpuno novi. Šta to nije postojalo pre 40 godina, a danas uništava skoro sve što dotakne? Da li ste pogodili o čemu pričam? Ukoliko jeste, ima još šanse, ne samo za vas, nego i za ovu državu.
Mislite o tome. Jer pametniji više ne sme da popušta. I da dopušta.