Rođen sam 6. septembra 1972. godine, a čitav moj život, čini se, obeležila je borba za bolje društvo. Kada se osvrnem unazad, jasno vidim da je moja mladost bila sve samo ne mladost kakvu zaslužuje jedan čovek. Još kao srednjoškolac, početkom devedesetih, umesto da bezbrižno gradim svoje snove, ja sam već tada učio šta znači prkositi nepravdi, šta znači biti protiv straha i nasilja. Učestvovao sam u prvim protestima, podizao glas dok su mnogi ćutali, a neki se smeškali misleći da će to brzo proći.
Godine 1992. otišao sam u vojsku. To iskustvo, u vremenu rata i ludila, ostavilo je duboke ožiljke na mojoj generaciji. Naučio sam da se zlo nikada ne povlači samo od sebe – moraš mu stati na put, makar to značilo i da rizikuješ sve što imaš. Po povratku, kao student, pridružio sam se studentskom pokretu „Otpor“. To vreme nosim kao dokaz da je i najmanja iskra, ako se udruži sa drugima, sposobna da zapali vatru slobode.
Sa kolegama studentima, sa narodom na ulicama, rame uz rame sa opozicijom, osetio sam snagu zajedništva koje je 2000. godine srušilo autoritarni režim. Ali, dok god živim, u meni će postojati gorčina: isti ti protagonisti, u različitim oblicima i sa drugačijim maskama, i dalje vladaju. Moja borba se nije završila tog oktobra. Nastavio sam, jer sam znao da sloboda i pravda nisu osvojene jednom za svagda. One se brane svakoga dana. I tako je moj život, umesto mirne staze, postao neprekidno bojište – ne oružjem, nego upornošću, glasom, olovkom, nogama na ulici, podignutim rukama i čvrsto stisnutom pesnicom.
Danas, kada gledam slike krvavih glava studenata i građana prebijenih u Novom Sadu, prepoznajem iste šare nasilja koje smo trpeli devedesetih. Tada su nas slali na front, u rovove i u siromaštvo, a danas šalju policijske palice na decu koja traže pravdu. Tada su nas gazili pod čizmama ratnohuškačke vlasti, danas pod pendrecima njihovih političkih naslednika. To što smo preživeli devedesetih, sada se ponavlja – pod istim naređenjima i od strane onih koji su tada stvarali mrak u kojem smo odrasli. „Na kraju, nećemo pamtiti reči naših neprijatelja, već ćutanje naših prijatelja. “(Martin Luther King) Onima koji misle da mogu ostati neutralni, da ovo nije njihova borba, poručujem: vašim ćutanjem pristajete na nepravdu. Ako se pravite da se sve ovo ne dešava u vašoj državi, onda ste deo problema, a ne rešenja. Neutralnost u vremenima zla nije znak mudrosti, već kukavičluka.
Danas, na moj rođendan, kada sabiram 53 godine, pitam se – da li je moj život tragično promašen? Moju mladost su uništili oni koji su nas gurali u ratove, u siromaštvo i u beznađe. A sada, kada želim da stanem rame uz rame sa novim generacijama, osećam da među nama ponekad postoji zid nerazumevanja. Kao da se gubi nit između onoga što smo mi prošli i onoga što oni prolaze danas. Ipak, ne krivim ih – svaka generacija nosi svoj teret i bira svoj način otpora. Moj zadatak nije da im sudim, nego da im prenesem iskustvo i budem rame uz koje će stajati sigurnije. Vlasti neka znaju – nasiljem ne mogu ugušiti slobodu.
Palice i suzavci ne jačaju moć države, nego slabe njen duh. Što je više udaraca, to je veća snaga otpora, jer pravda nikada ne umire pod udarcima, već se ponovo rađa iz bola. Ipak, ne mogu i neću odustati. Ako su mi ukrali mladost, neće mi ukrasti starost. Borim se za njih, za sebe, za zemlju u kojoj još ima nade. Jer, ako prestanem da verujem, onda je tek sve uzaludno.
Zato, umesto da pitam da li je moj život promašen, ja pitam – hoće li njihova budućnost biti dostojna moje borbe? „Biti slobodan ne znači samo zbaciti lance, već živeti na način koji poštuje i unapređuje slobodu drugih.“(Nelson Mandela) To je poruka i opomena svima – sloboda nema smisla ako je ne delimo i ne branimo zajedno. Ja svoju borbu – nastavljam.
Dejan Petrović, učitelj, član ZLF-a