,,Prosveta, šta je to?’’ Svaki pokušaj da obrazovanje učinimo jednakim za sve, da škole budu najbezbednija sredina za decu i prosvetne radnike, da plan i program bude prilagođen i olakša a samim tim i unapredi obrazovanje u našoj državi, ostao je samo pokušaj i to pojedinih radnika u prosveti.
Država je svojim naopakim odnosom prema prosveti uvodeći reforme a da pre toga nisu prilagodili i stvorili uslove za implementaciju istih, nametnula prosvetnim radnicima, učenicima i roditeljima obaveze i prava bez preciznih zakonskih okvira u direktnom sukobu sa Ustavom i Poveljama međunarodnih organizacija čiji smo članovi i potpisnici istih. Svi imaju pravo na sve a obaveze su proizvoljne i tumači ih svako na svoj način.
Takvo, opšte, bezakonje, stvorilo je atmosferu stalnog sukoba roditelja i prosvetnih radnika a u većini slučajeva učenika i nastavnika. Sukobi su dostigli svoj maksimum nasiljem i ubistvima. Poraz je veći jer su žrtve, pored prosvetnih radnika, najneviniji, deca. Jedini koji su, od samog početka, ukazivali na problem u prosveti jesu prosvetni radnici.
Njihov vapaj je ostao van okvira javnosti a predstavnici, reprezentativni sindikati, uljuljkani raznim obećanjima vlasti, samo su deklarativno ukazivali na realne probleme a kao glavnu temu za dogovor sa njima isticali materijalnu situaciju nastavnika. Iako je materijalna situacija prosvetnih radnika jedna od bitnijih za poboljšanje prosvete, uopšte, svi ostali, ne manje bitni problem, su ostavljeni po strani a oni su doveli do ivice ponora (uvođenje novih, suvišnih, predmeta, više časova kao dodatno, nepotrebno, opterećenje učenika, uvođenje inkluzivne nastave u redovne škole a da se pre toga nisu stvorili adekvatni uslovi: stručan nastavni kadar, prilagođene prostorije, mobilijar; Dodatna, suvišna, dokumentacija, koja sprečava potrebno i nužno bavljenje decom; Uvođenje raznih timova koji nemaju praktičnu svrhu već samo dodatno opterećenje; Obavezno pohađanje seminara i sakupljanje potrebnih bodova za licencu (koji u praksi nemaju nikakvog uticaja za dobijanje iste) a iskustvo prosvetnih radnika ukazuje da većina tih seminara je samo način da se ,,isisa’’ novac iz raznih fondova i to odabrani pojedinci, predavači, kao i da je većina seminara sličan jedan drugom po konceptu i sadržaju a nemaju mogućnost praktične primene ili se već decenijama primenjuju u praksi ali sada pod drugim nazivom; škole bez toaleta, mokrog čvora, bez interneta u 21. veku Itd.) Ustaljeni, jalovi, štrajkovi pomenutih sindikata sa istim zahtevom , povećanje plate (toliko da prati minimalnu zaradu, naravno ispod) izazvali su u javnosti, kod roditelja najviše, revolt i podsmeh.
Većina prosvetnih radnika, iako članovi ovih sindikata, izgubili su poverenje u iste.
Ovakvo stanje najbolje su iskoristili, zloupotrebili, podobni direktori škola uz podršku vladajućih struktura na lokalu i neretko od strane vrha države. Zastrašivanjem, ucenjivanjem i drugim sredstvima utiču na zaposlene da ne reaguju na mnoge nepravilnosti i protivzakonite radnje kao što je direktan uticaj na izbor udžbenika, izdavača, izbor agencije za izvođenje ekskurzija i rekreativnih nastava pod sumnjivim okolnostima i nepristojno visokim cenama, nabavke učila i nastavnih sredstava, takođe, na sumnjiv način po ceni koja je višestruko veća nego tržišna, zapošljavanjem po stranačkoj ili monetarnoj preporuci itd.
Mnoge od takvih radnji su lako dokazive jer postoji pisani trag, neke su procesuirane a o nekima će tek biti reči. Lokalnoj vlasti ovo je nedovoljno već dodatnim udarcima zakucava učitelje na dno društvene lestvice oduzimanjem zgrade koja decenijama nosi naziv ,,Učiteljski dom'' u kojoj su, ne samo učitelji, već svi prosvetni radnici i pridruženi članovi drugih delatnosti aktivno učestvovali u mnogim, građanima Niša, poznatim aktivnostima. Ipak, pored iznesenih zamerki na račun sindikata i njihovog delovanja, ostaje samo ovaj vid borbe u nadi da će doći do promene unutršnje politike samih sindikata i usmeriti ka obnavljanju statusa, kakav je bio, prosvetnog radnika a to ne možemo postići bez podrške roditelja i društva u celini, ako smo zaboravljeni od države, vladajućih struktura. Štrajk, u poznatom obliku, neće doneti značajan pomak kao i do sad.
Verujem da drugi sindikat, koji još nema status reprezentativnog, ima drugu, bolju, dugoročnu koncepciju.
Ali najavljeni ,,beli štrajk’’, bojim se, može da ostavi dugoročnu posledicu obesmišljavanja ocena, što je možda i najbolje rešenje, ali i status ,,službenog lica’’ koje navodi na razmišljanje i pitanje:,,Šta je sledeći korak?’’. Plašim se odgovora koji se nameću: ,,Neprobojni prsluk, pendrek, lično obezbeđenje, detector metala na ulaznim vratima škole, neprobojno staklo na prozorima i rešetke!’’!!! Iskreno se nadam da grešim ali mislim da postoji način koji će premostiti ogroman jaz između roditelja i prosvetnih radnika.
Možda ako pružimo ruku razumevanja jedni drugima i udruženim snagama krenemo u rešavanje svih onih zloupotreba o kojima je bilo reči, uklonimo bezlične i bahate ,,spodobe’’ iz prosvete, stvorimo uslove za neometano i transparentno funkcionisanje škola, uvedemo besplatno školovanje, u pravom smislu reči, a to je moguće znajući koliko je nenamenskih sredstava iskorišćeno i prelilo se u private džepove.
To možemo da uradimo, samo mi PROSVETITELJI, ako ispravimo naša pognuta leđa i pokažemo da imamo KIČMU koju niko i nikad neće pognuti jer mi smo držali čas i kada su pucali na nas.
Autor teksta je učitelj Dejan Petrović.
