Nikola Đuričko: Nema ko meni da govori šta smem, a šta ne smem da govorim

Porukom sam mu predložila da razgovaramo za ovaj novogodišnji dvobroj, navela šta bi nam bile teme i dodala – nećemo o politici. “Kako da pričamo, a da ne pričamo o slonu koji je u sobi”, odgovorio je.

Kao što verovatno svi znamo, Nikola Đuričko, pozorišni i filmski glumac, a u poslednje vreme pisac i muzičar, pre pet godina spakovao je sebe i porodicu i preselio se u Los Anđeles. Bila je to hrabro/rizična odluka ali, kako se ispostavilo – prava zato što je već nekoliko meseci po dolasku u SAD dobio ulogu u popularnoj seriji Stranger Things braće Drafer, koja je jedna od najgledanijih na internet platformi Netfliks. “Obožavam onog ljigavog Rusa, Jurija. Zaslužuje sopstvenu seriju. Kao Beri, samo ruski”, napisao je o Đuričku i njegovom liku Stiven King na Iksu.

Jesenas je bio u Srbiji zbog snimanja serije Hotel tri zvezdice, i na turneji po regionu sa svojom stendap predstavom Showbiz. Ovdašnji mediji su o tome vredno izveštavali, kao uostalom i o svemu ostalom što mu se događa od kako je otišao.

“VREME”: Tako je nedavno javljeno i da ste se iz malog stana preselili u dvospratnu kuću. To je očigledni dokaz da vam je tamo, u belom svetu, više nego dobro. Da li mi, ovde, na osnovu vašeg primera, smemo da se ohrabrimo i krenemo vašim stopama?

NIKOLA ĐURIČKO: Nemojte verovati novinama. To je jedna zabuna do koje je došlo, a koju su naši mediji preneli, čak i neki za koje sam mislio da nisu “tračerski”. Bili smo u gostima kod naših prijatelja i pošto mi je bio rođendan, oni su mi kupili malu tortu. Slikala me je moja supruga i okačila na Instagram i dodala u kom smo delu grada. Naši mediji su preneli da sam kupio kuću u tom elitnom delu grada sa skupocenim nameštajem. Posebno mi se dopalo ovo o skupocenom nameštaju. Ne znam odakle im to? To nije moja kuća nego tih naših prijatelja, a meni je bilo glupo da demantujem jer me niko ništa nije ni pitao. Čaršija voli takve priče, ali stvarnost nije tako ekskluzivna.

Kakav je direktor kog glumite u seriji Hotel tri zvezdice? Kad se u Srbiji kaže “direktor”, prva asocijacija je na čoveka kome nije do opšteg interesa već do svog, koji povlađuje vlasti, koji je postavljen na to mesto zbog stranačke knjižice a ne zbog stručnosti i iskustva…

Da, u našim glavama direktor ima negativnu konotaciju, ali ovaj hotel je veoma specifičan pa je i direktor takav. Nije nikada izašao van objekta i to mu daje jednu posebnu dimenziju. Bori se svim silama da opstanu i on i hotel. Zoran Lisinac, koji je bio jedan od kreatora filmova Montevideo i Toma me je nagovorio da taj ludi direktor budem ja. Imali smo sreće da se talentovani Ivan Marinović prihvatio režije, a njegove filmove Igla ispod praga i Živi i zdravi toplo preporučujem. Marko Kažić je direktor fotografije pa sam siguran da će i vizualno biti neočekivanih stvari i naravno jedan zaista zanimljiv i neočekivan ansambl glumaca, mislim da smo uspeli da napravimo jednu veoma upečatljivu seriju, tačnije sitkom.

Kako vam se čini region nakon nedavne turneje sa stendap predstavom? Da li je trebalo da se razdvajamo? Kulturna javnost regiona sarađuje i lepo joj je zbog toga, a zvaničnici se svim silama trude da postave ogromne granice. Šta mislite o svemu tome?

Samo “vođama” odgovara sukob i tenzija. To im daje prostora za manipulaciju, zloupotrebu istorije, za stvaranje tenzija i nametanje osećanja žrtve, frustriraju nas da bi mogli na miru da se bogate. Potrebno je samo jednog jutra da se probudimo i stvarnost pogledamo sopstvenim očima. Mi se razumemo, govorimo gotovo isti jezik, mi smo prošli kroz slične stvari u životu, mi smo gledali iste filmove, knjige, stripove, volimo ista jela i pića, znamo iste pesme. Prirodno mi je da imam više zajedničkog sa nekim iz Zagreba, Sarajeva, Skoplja, Podgorice, nego sa nekim iz Njujorka, Amsterdama ili Moskve.

Oni koji se razumeju u to kažu da stendap glumci u Srbiji ne uspevaju da u svojim predstavama prokomentarišu sva aktuelna događanja, toliko ih ima. Kako se vi borite sa tim? I kad pominjemo borbu: kako se borite sa slobodom govora? Da li vam je neko rekao da je bolje da u svojim stendap predstavama preskočite neke teme i neke ljude?

Ne, niko mi nije rekao, mislim za sebe da sam slobodan čovek i nema ko meni da govori šta smem, a šta ne smem da govorim. Sam sam odlučio da u mojim stendap nastupima preskočim politiku. Jedan od razloga je što ja ne uspevam da u politici vidim ništa smešno. Drugo, publika koja dođe mene da gleda već zna šta ja mislim i nema potrebe da ih dodatno o tome obaveštavam. Ja svojim životom svedočim moj politički stav. Ali, razumem šta me pitate pa predlažem da pitajte Zorana Kesića da li može da igra negde u Srbiji. Zbog njegovog humora ili političkog stava onemogućeno mu je pravo na rad.

Kad ste pre više od pet godina odlazili iz Beograda, rekli ste da idete u centar filma, da proverite svoju tržišnu vrednost. I kako biste sad ocenili sebe?

Recimo kao najboljeg šestog igrača, da upotrebim košarkaški termin. Nisam navikao da budem na klupi, ali treba se izboriti na svetskom tržištu. Ja verujem u sebe i moje iskustvo i trudim se da ne zaboravim zašto sam ovde.

Kako glumac iz Srbije živi u Holivudu? S kim se družite? Kakav vam je komšiluk?

Žurke po ceo dan… Ovo sam rekao da bi preneli drugi. Živim kao i svi glumci u Los Anđelesu. Vozim se kolima jer tako mora, trudim se da jedemo zdravo, da vežbam telo i duh. Sviram sa bendom, družim se sa dobrim ljudima, učim španski, pišem scenarije i snimam kastinge. Trudim se da budem spreman kad naiđe velika prilika. Biti spreman, to je sve.

Prisustvovali ste projekciji filma Srpski konzul na Beverli Hilsu, još jednom neuspelom srpskom kandidatu za Oskara. Kakvi su vam utisci o filmu i o prezentaciji? Kako se u Holivudu gledalo na film iz Srbije?

Moja supruga Ljiljana i ja nismo zvanično bili pozvani, pozvao nas je producent Gaga Đurković, sa kojim smo, dok smo živeli u Beogradu, radili nekoliko projekata. Zanimljivo je što nismo bili na listi, zar ne? Ja sam još dodatno želeo da vidim Paulinu Manov i da joj čestitam na njenim uspesima, a najviše sam želeo da vidim poslednju ulogu Žarka Lauševića. Zbog toga je vredelo doći. Nekada davno je postojala naša akademija za film i umetnost i da biste postali član, trebalo je biti aktivan na filmu bar deset godina i morali ste biti pozvani, a biti pozvan u to elitno društvo bila je velika čast. Tu su nekad, u toj komisiji, sedeli Milena Dravić, Gaga Nikolić, Makavejev i takvi velikani. Oni su odlučivali koji film će biti naš predlog za Oskara. Tako da je nekada bilo, da naša akademija pošalje film koji je onda kandidat Američkoj akademiji. Sad kandidata određuje politika, to jest vladajuća partija i tako se na to gleda i ovde, nažalost, kao na propagandu.

Da li će promena predsednika u SAD uticati na vaš život? Ovdašnja vlast je njegovu pobedu doživela kao dobar znak po Srbiju, čak je i nedavna odluka Trampa da za ambasadorku u Grčkoj postavi verenicu svog sina primljena sa simpatijom, kao nešto blisko i poznato. Kakva je atmosfera u Holivudu pred njegov dolazak?

Ja nemam pravo glasa pa se nisam ni preterano sekirao oko toga. Neće se meni lično ništa promeniti, sistem će i dalje funkcionisati ko god da je predsednik. Kalifornija je tradicionalno demokratska pa je Trampova pobeda ovde, koliko sam pratio, dočekana sa razočaranjem. Jasno je da je većina Amerikanaca glasala za nekakve promene, ostaje da se vidi kakve su to promene, u kom pravcu će ići i kako će se osetiti u svetu. Nisam siguran da razumem radovanje pobedi bilo koga, to više govori o našem nerazumevanju kako svet funkcioniše. Nema tu drugara i protekcije, samo interes. A mi smo realno mali, tako da smo za Amerikance i mali interes.

Uobičajeno pitanje, ali šta ću kad je važno: da li tamo neko zna za nas? Za makar nešto od ovoga što nam se događa? Da li znaju za Vučića? Predsednik Srbije ovde priča o Trampu kao da su najbolji drugari.

To je predstava za njegove birače u Srbiji, da se on predstavi kao važan igrač. Velika većina Amerikanaca ne prati vesti iz Evrope, a kamoli iz Srbije.

Prošle godine je bio veliki, ako se ne varam najveći štrajk glumaca u Holivudu zbog veštačke inteligencije. Pretpostavljam da ste protiv. Da li ima neko ko je “za”?

Počelo je štrajkom pisaca kome su se pridružili i glumci. Pisci nisu želeli da popravljaju veštački generisane scenarije. Na primer, producent kaže mašini da mu da scenario od 100 strana o konjima, saksofonu i dvorcima. Kroz deset sekundi scenario je generisan, ali je totalno budalast, nelogičan i na nekim mestima totalno neupotrebljiv, onda oni pozovu pisce da to poprave. Plaćaju ih kao pomoćne radnike a ne kao pisce, a u slučaju da scenario dobije nagradu, ona odlazi u ruke vlasnika mašine. Glumci su tražili da budu pitani i plaćeni ako ih koristi veštačka inteligencija, što mi se činilo kao realan zahtev. Dakle, ceo problem je nastao zbog toga što producenti ne bi da plate pisce i glumce nego bi da im sve “saštrika” kompjuter, a oni da skupe nagrade i lovu. Netalentovani žele da budi kreativni i veštačku inteligenciju vide kao svoju šansu. Bolje da se takav tehnološki napredak koristi za otkrivanje leka za rak, smanjenje zagađenja ili rešavanje saobraćajnih gužvi.

Od svakakvih vesti koje vam stižu odavde, zbog koje ste pomislili – dobro je što nisam tamo?

Moja familija, prijatelji i kolege žive u Srbiji i nikako ne mogu da se distanciram od loših vesti. Srbija je i dalje moja zemlja i ja probleme i muke osećam kao zajedničke, svejedno što sam ja u Los Anđelesu.

Studenti sa vašeg FDU su pokrenuli bojkot koji se proširio na ostale fakultete Srbije i imaju precizne zahteve. Vi ih, kao i mnoge vaše kolege, podržavate. Predsednik Vučić im je poručio da više nemaju razloga da bojkotuju nastavu zato što su im svi zahtevi ispunjeni, a dao im je i kredite za stanove. Šta mislite o ovakvoj situaciji?

Ponosan sam na moje mlade kolege i na kolege sa drugih fakulteta, na srednjoškolce, na profesore, ponosan sam i na građane i javne ličnosti koje su im se pridružile. Solidarnost u teškim trenucima je nešto što oplemenjuje i daje nadu da ima još ljudi koji nisu slomljeni. Daje nam potvrdu da nismo sami i da osećanje tuge i besa imamo sa kim da podelimo. Bojim se da su pred nama teški dani i da će ta solidarnost biti jedino što će nas držati. Zahtevi su jednostavni, jasni i veoma precizni. Mladi ljudi traže da se poštuje zakon i životi budu važniji od korupcije, a vladajuća partija na to šalje svoje batinaše. Predsednik po običaju pokazuje da ne razume demokratiju i tri nezavisne poluge vlasti. Ne razume da on nije nadležan da otvara dokumenta i procesuira odgovorne. Sam utrčava gde mu nije mesto. Pošto je svu vlast sebi podredio, bio bi red i da snosi najveću odgovornost.

Da li verujete u svetlu budućnost Srbije koju simboliše Ekspo 2027?

Sistemska korupcija je dovela do pada nadstrešnice i ubistva 15 osoba i ranjavanja još dve. Neko je preskakao procedure i kontrolu zarad sopstvene zarade i time ubio te ljude. Zašto mislite da će sa Ekspom biti drugačije?

Zašto se “Džoni midnajt trio” odlučio da debituje sa obradama YU hitova? Koja vam je bila ciljna grupa? Dijaspora? Šta će biti na drugom albumu?

Hvala što me pitate za bend. Yu hitovi su se nekako nametnuli i ne mogu da kažem da sam imao neku veću strategiju oko toga. Sviraćemo na Egzitu ovog leta, biće i pesama sa novog albuma na kome radimo, tako da je ovo poziv za sve zainteresovane. Veoma sam srećan jer sam bio na reklami promoter za prvi Egzit još davne 2000. godine, a sad nastupam sa bendom.

Glumite, svirate, pišete knjige za decu, školujete decu, putujete tamo–vamo, a stalno ste nasmejani. Kako?

Sve što ste nabrojali me veseli i sam sam odabrao da to radim i zašto onda to ne raditi uz osmeh. Moja Ljilja se ne bi složila sa vama, ona tvrdi da ja umem da budem i namćor.

Tekst u celosti preuzet sa sajta medija Vreme.

Autor slika Filip Šobot.