Jutros je sunce izašlo na istoku, reka i dalje teče nizvodno, pevac je jutros zapevao i „Elita“ se završila u svitanje. Ljudi na ulicama skoro da nema. Sve je na svom mestu, rupa na putu, varovi na sklepanoj ogradi, nepokošena trava na dečijem igralištu, ali… Ipak nešto nedostaje… Torba!
Tačno.
Fale mi bake koje u rano letnje jutro starački žure kako bi na pijaci uhvatile sefte cene i jutarnju hladovinu – mora da spavaju. Gledale su šou program do ranog jutra. Jedan gospodin u poznim srednjim godinama bi zaslepljen jutarnjom svetlošću otvarajući vrata zgrade sive fasade i trulih drvenih vrata, ali mu se oko ipak nasmejalo iznad nafaltanih podočnjaka kao da se probudio iz upravo završenog rijaliti programa.
Prisetih se arhaičnih crtaća i starog Đoletovog stiha “Kucnuo je čas, da se proleća čuje glas.
Sneg se topi, hej vi tamo, čujete li?” Simpatičan čovek krupne građe učini mi se postiđen i pomalo nesnađen, kao da ga je svež vazduh i jutro uplašilo. Surova je realnost.
Motajući pedale, kako ne bih zakasnio na posao, „premotavam“ po mozgu pokušavajući da proniknem u preneseno značenje simbola iz sinoćnog programa. Ipak, priznajem sebi da sam gledao i ja, malo me je i stid.
Zašto sam gledao Elitu?
Imam li prava da se smejem klovnu i da mu morališem ako sam već kupio kartu za cirkus? Ima li smisla u besmislu? Dalekoistočni gong u Šimanovcima označavao je izlazak još jednog učesnika. „Elita“ je odvožena sa ostrva kamera, paradoksalno ili ne, na vodenom skuteru.
Eto ga traženi simbol! Ima li veze? Trumanov šou. Džim Keri je na isti način, za razliku od ovih, ipak bežao od sveta rijaliti šou programa. Ne uspevam da pronađem odgovore pa ću filozofski samo postavljati pitanja. Izlazak u šta i iz čega? Gde je granica i šta je gde? Koji je to spoljni svet, a šta je to stvarni život i gde su to učesnici drugačiji? Gde smo to mi, a gde oni? Ko zadire u čiji život? Sve je bilo “glamurozno” sinoć.
Naizgled kolosalno zdanje sklepano većinom samo od fasada, bez ikakvih prostorija iza, ipak mi odaje utisak kiča.
Potemkina sela.
Ljudi sude prema spoljašnjem i vidljivom i ne žele da proniknu u suštinu jer im je naporno da je shvate. Na taj način, zajedno sa fasadom prihvataju i sve ostalo. Zbog sjajne spoljašnosti ne pokušavaju da proniknu iza oklopa Trojanskog konja koji implodira u unutrašnjst ljudskog duha kaljajući ga sumnjivim moralom i niskim emocijama. Seneći zenice oka i uzengije uha šljaštećim prividom uzurpiraće se pogrešne reči, postupci i emocije.
U jednoj porodici još uvek nisam uspeo da shvatim ko je sa kim bio?
Da li je porodica u šou programu ili van? Ko je kome dete napravio i ko je sa kim pre bio ili je raskinuo? Gospođica, rijaliti zvezda po zanimanju, je ponovo iskorišćena i ispuljuvana kao neki gnusan višak šlajma. Većina nije mogla da pojasni kako živi bez dana upisanog staža, odakle im stečeno? A kako bi i mi „vani“ pojasnili rashode za trećinu veće od prihoda. Erih From bi se sigurno pozbavio ovim fenomenom “zdravog društva”. Teško je čitati klasike, lakše je pustiti mozak kao ovcu na ispašu – pa šta „zakači“.
Izmenila je Elita svest nacije, poremetila je odnose u porodici, inagurisala je sumnjivi moral, pokazala je cenu ljudskosti i skrenula je oko majke sa deteta. Majka je udaljena od deteta i u Eliti i van nje. Postalo je normalno. Gotovo je. Krišom su neki gledali sinoć, to je tabu tema ali i kliše. Šta je toliko hazardno u voajerstvu?
Da li je ovo po definiciji Bodrijarov svet spektakla i još jedan dokaz dekadencije kulture započet Dišampovim pisoarom ili pak revolt Željka Mitrovića po ugledu na Džona Kejdža i njegovo shvatanje postmodernističke umetnosti? Da nije tu “roze” – bila bi “srećna” televizija. Ipak, alternative ima, imamo i psa kojeg bi trebalo prošetati, knjige koje bi trebalo prelistati, porodicu koju trebamo očuvati, cveće koje trebamo zaliti, kilometre koje trebamo preći, roditelje sa kojim bismo kafu mogli popiti… Vinston u knjizi Džordža Orvela „1984“ nije imao privilegiju u vidu dugmeta za gašenje telekrana. Pitanje je imamo li mi izgrađenu alternativu?
Stigoh na posao.
Dobro jutro ti želim ljudski rode!
Autor: Branko Radosavljević