Predmet ovog ogleda predstavljaju poslednje izmene Krivičnog zakonika. Na prvom mestu, polazeći od stanja u društvu, koje karakteriše urušenje ustavnosti i ustavnog poretka (izazvano sporazumima kojima seSrbija odriče prerogativa vlasti na Kosovu i Metohiji, čime je ustavni poredak suspendovan), postavlja se pitanje opravdanosti svake dalje rasprave na temu ishodišta reformi krivičnog zakonika.
Međutim, posledice koje izmene i dopune KZ-a unose u naš svakodnevni život daje za pravo kritičko sagledavanje puteva daljeg lutanja našeg krivično pravnog sistema. Kant je pre dvestotine godina dokazivao da su sve pravne norme vezane za društvene odnose u istorijskom trenutku. U tom smislu, možemo se prepustiti zaključku da je srpski krivičnopravni sistem, već dugo zarobljenik i žrtva popularnih matrica i integracijskih procesa, te kolonijalnih pogleda na državu i suverenitet. Navedeni pristup je odnos između reforme krivično pravnog sistema i svrhe krivičnog zakonodavstva kao – pojednostavljeno rečeno „načina da se očuvaju elementarne vrednosti u jednom društvu“ pogrešno, ali ne i nenamerno sveo na nivo sukoba.
U istoriji sveta primetna je jedna konstanta. Prioritetna meta svakog osvajača predstavljao je zatečeni pravni poredak, sa svim svojim manama i vrlinama. Reformisani pravni poredak oduvek je prvorazredni cilj, budući da u sebi nosi vazda prisutni potencijal stalnog uticaja i vođenja poraženog društva u željenom pravcu ili držanja u stanju „benevolentne“ zavisnosti. Istorija je puna ovakvih primera. Jelinek je smatrao da pobednik ne samo što stiče moć da menja pravni poredak pobeđenog nego da on to i mora učiniti, bez obzira da li želi da pokorene oblasti prisajedini ili pak namerava da od stare države ili njenih osvojenih delova napravi novu državu.
Ne tako davno i Habermas je ustvrdio da: „Kosovski rat može predstavljati skok ka prerastanju klasičnog međunarodnog prava država u kosmopolitsko pravo jednog društva svetskih građana“. Vreme u kojem živimo u kome se odvijaju najnovije reforme krivičnog zakonodavstva, jasno potvrđuju staro učenje po kojem je borba država istovremeno i borba pravnih poredaka, te da se ishod borbe uvek jasno iskazuje u reformama pravnog sistema. Tako, i poslednje promene KZ-a jednostavno predstavljaju produkt poražavajućeg stanja srpskog društva.
U ovakvim okolnostima upoznavanje sa tendencijama promene krivično pravnog sistema i njihovim uzrocima pokazuje se kao istinski izazov, pogotovo kada se uzme u obzir činjenica da je krivično pravni sistem tokom istorije postao simbol isključivog nacionalnog suvereniteta i područje koje je dugo odolevalo integracijskim procesima, kao svojevrstan domain reserve. Možda je vreme da se podsetimo da je zadatak krivično pravnog sistema jedne države ne samo zaštita vrednosti, već i uspostavljanje novih vrednosti koje se štite krivično pravnim normama. Uslov svih uslova, u ostvarivanju ovog cilja predstavlja suvereno delovanje države koje se ogleda u prepoznavanju društveno opasnih postupanja koje u najvećoj meri ugrožavaju osnovne vrednosti suverene države, potom i u inkriminaciji takvih postupanja čineći ih protivpravnim odnosno kažnjivim.
Ovakav zahvat podrazumeva samostalnu egzistenciju krivično pravnih sistema unutar suverene države, koje karakteriše mogućnost racionalnog izbora pravca daljeg razvoja. Omalovažavanje i derogacija suvereniteta najvidljiviji su u reformi krivičnog i krivično procesnog zakonodavstva. Upravo se na zakonodavnom nivou odvija sukob ne samo između globalizacije i suvereniteta, već i sukob između aktivne i reaktivne države. Aktivne države u u okviru sopstvene suma potestas prepoznaje društveno opasna ponašanja, inkrinišu ista čineći ih protivpravnim, jer je takva (aktivna) država u stanju na takav zakonodavni način čuva sistem vrednosti jednog društva. Za razliku od aktivnih država, reaktivne države su svedene na puko prepisivanje tuđih procesnih i materijalno pravnih rešenja i to na jedan prilično ponižavajući način.
Jednostavno reforme su trajno stanje i uvek su svedene na puko prepisivanje bez prava i mogućnosti na jedno kritičko sagledavanje i usklađivanje sa svojim potrebama i svojim istorijskim iskustvom. Poslednje najavljene promene Krivičnog zakona o tome rečito svedoče. Ilustracije radi (jer razmere ovog osvrta onemogućavaju opširniju eksploraciju) ukazuje se na sledeće: relativizacija krivičnog dela – neovlašćeno prisluškivanje i snimanje (član 143), uvođenje Evropske unije kao zaštitnog objekta kod krivičnog dela – neosnovano korišćenje i dobijanje kredita i druge pogodnosti (član 209), kao i kod krivičnog dela – prevara u obavljanju privredne delatnosti (član 223.), relativizacija obeležja krivičnog dela – šijunaža (član 315.) i dela odavanje državne tajne ( član 316.). Na nivou istinskog presedana, odnosno do mere skandala je dekriminalizacija krivičnog dela – iznuđivanje iskaza (član 136.) koja – prema obrazloženju predlagača ostaje na nivou već postojećeg dela mučenje i zlostavljanje (član 137), ili uvođenje novog dela – objavljivanje materijala kojima se savetuje izvršenje krivičnog dela u članu 343a, koje svakom građaninu stavlja oreol osnova sumnje.
Uvođenje dela – Odobravanje, negiranje ili umanjenje krivičnog dela u članu 346A, nastavak je ranije reforme kojim je inkriminisano negiranje genocida koji su utvrđeni presudama međunarodnog suda (što je predstavljalo ne samo predmet velikih turbulencija u našem društvu, već i začetak novih političkih procesa). Domaće krivično pravno zakonodavstvo je u proteklih dvadesetak godina novelirano institutima kao što su sporazum o priznanju krivice, javnotužilačka istraga, preimućstvo načela procesne ekonomije u odnosu na načelo materijalne istine, težnja ka uvođenju jedinstvenog pojma učinioca krivičnog dela, načelo oportuniteta krivičnog gonjenja. Ali krivično pravni sistem nije usamljeni primer naših integracijskih lutanja, odricanja od suvereniteta i narušene ustavnosti Republike Srbije. Pojava je vidljiva i u drugim sektorima: privatni izvršitelji, javni beležnici, ukidanje lokalnih medija, ukidanje vojske uz paralelno jačanje privatnih obezbeđenja, prebacivanje „porodično pravnog sistema izricanja sankcija na vansudske organe“ (prema predlogu novog Građanskog zakonika), ukidanje državnog sistema kontrole kvaliteta roba i usluga, medijacija i sl.
I površan pogled jasno ukazuje da se današnja reforma svodi na prihvatanje krivično pravnih rešenja bez prava i mogućnosti na kritičku misao, koja bi bila uslovljena istorijskim iskustvom, te domicilnim potrebama i mogućnostima (o čemu svedoči uvođenje novih dela tipa kao što su objavljivanje materijala kojima se savetuje izvršenje krivičnog dela ili dekriminalizacija dela iznuđivanje iskaza. Ne može se ne ukazati na još jednu opasnost.
U ovakvim procesima – a reč je o reformi sistemskih zakona, prepoznatljive su klice totalitarizma. Uostalom, iza svakog totalnog morala sardanski se osmehuje moral totalitarizma. To je najvidljivije kroz krajnji cilj da se trenutna realnost zaštiti krivično pravnim inkriminacijama, kako bi se celokupan domicilni pravni sistem stavio u službu one realnosti koja je ovaj put progovorila kroz našeg nejakog zakonodavca. Istinska reforma krivičnopravnog zakonodavstva zahteva povratak ideji slobode.
A kao što znamo, ideja sloboda podrazumeva suverenitet. To je tačka kojoj se srpsko društvo mora vratiti!
Autor teksta je advokat
dr Goran V. Đorđević
