Drumovi će poželeti Srba, a Srba neće biti… Možda će Srbi ovde biti u manjini u budućnosti, kaže za Nova.rs reditelj, profesor i akademik Dejan Mijač.
– Znate šta, meni je dugo vremena trebalo da se naviknem i na to da sam profesor. Kao i zvanje profesora, tako i ovo zvanje akademika nisam birao. Zadesilo me je…
Ovim rečima reditelj Dejan Mijač započinje razgovor za Nova.rs i komentariše novopridošlu titulu akademika koju je zavredeo u poslednjem izbornom ciklusu za SANU i zvanično je primio na svečanosti, održanoj 19. novembra.
Jedan od najznačajnijih teatarskih reditelja kod nas, kome je danas 87 godina, postigao je u karijeri gotovo sve. Iza Mijača su predstave koje su i danas u kolektivnom pamćenju, silna priznanja, a odškolovao je i generacije studenata. Na našu konstataciju da je duga bila borba da se umetnici iz sveta teatra i filma „probiju“ do Srpske akademije nauka i umetnosti, odsečan je:
– Nisam se ja borio. Ali, jeste bitno što smo konačno ušli u SANU. Ima vrlo zanimljivih ljudi iz naše branše koji žive, rade, koji su mlađi od mene i koji bi mogli da budu takođe članovi Akademije zbog svojih doprinosa. Naša umetnost, ma koliko bila efemerna, bitna je kao umetnički čin. Uostalom, i druge umetnosti su efemerne. Kao kad odete u Luvr i vidite „Mona Lizu“- to je taj trenutak, a ostalo je sve pamćenje i osvrt. Ne pravimo trajna dela koja negde ostaju zabeležena. Ali, promenilo se vreme, pa se i na dela koja su zabeležena više ne obraća pažnja. Ko danas čita Ovidija? A pre 150 godina bio je nezaobilazan pesnik.
Ako je vaša umetnost efemerna, i ako se pozorište dešava samo u trenu, da li je u tome magija teatra?
– To sad i nikad više me je uvek privlačilo i voleo sam to pre nego nešto drugo. Recimo, da sedim i pišem priče i romane. Mogao sam i to da radim, sad da li uspešno ili neuspešno, pitanje je… Ali, meni se ovo činilo bliže onome što umetničko delo treba da učini, ma koliko to čudno izgledalo.
Mislite li da su žene opet nepravedno zapostavljene, jer nijedna nije primljena u članstvo SANU?
– Jesu. Ali, u mom svetu nikada nisam imao podelu na muškarce i žene – recimo na glumce i glumice. To je za mene bilo jedno te isto. Vrlo sam uvažavao obe strane medalje. O tome nikada nisam ni razmišljao, nije mi tako nešto padalo na pamet.
A zašto podela postoji u našem društvu?
– Ovo društvo je još uvek na nekom izdisaju patrijarhata. Ali, to ne znači da sada treba da se vratimo u matrijarhat. Da je u vreme matrijarhata postojala Akademija nauka, možda bi se postavljalo pitanje zašto je tako malo muškaraca. (smeh)
Brojke, kad je u pitanju SANU, jesu porazne, ali ja nisam čovek za razgovor o tome. Ceo život sam radio i razmišljao potpuno drugačije. U umetnosti nisam nikoga posmatrao kao manje vrednog. Premda, patrijarhat je fakat vladao. Recimo, vidimo to i kod pisaca koji su fenomenalno pronikli u suštinu ženstvenosti, poput Tolstoja. Pa, njegovu Natašu bolje poznajem nego svoju sestru. Ili Anu Karenjinu. I kod Šekspira su većina likova muškarci. I danas, kad u pozorištu pravite podelu za neka klasična dela, uvek imate dve-tri uloge za glumice, a sve ostalo su muški likovi. I ti pisci su živeli u muškom svetu.
Da li vas je zvanje akademika ponukalo da se osvrnete na ogromnu karijeru – na početke u Narodom pozorištu u Tuzli, prelazak u novosadski SNP, dolazak u Beograd, režije u JDP-u, širom Srbije…
– Imao sam sreće da me je posao uvek čekao. Taj moj posao je bio vek veselja i radosti. Vrlo malo sam imao gorkih suza u životu, a u umetnosti ne. Došao sam u Beograd ne da bih čekao svoju šansu, već sam išao u susret događajima. Ako nije bilo posla, otišao sam u Tuzlu, ne misleći kad ću i kako ću da se vratim u Beograd. I vratio sam se u Beograd zato što sam bio pozvan da režiram na velikoj sceni, sa svim prerogativima koji idu uz to.
Živite nedaleko od Narodnog pozorišta, a začudo zaobišli ste ovaj teatar?
– Još u početku, kada sam bio student u Beogradu, meni se to pozorište nije svidelo. Drama, bar. Opera, da, bila je tada daleko značajnija nego što je danas. I balet naravno. Nekada je svako pozorište imalo svoje, domaće reditelje koji su režirali u tom teatru. Taj „staf“ koji je bio u Narodnom nije mi se sviđao, a ni glavni glumci koji su nosili repertoar. Nisam mogao da uživam u tim predstavama kao što je to bilo, recimo, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ili jedno vreme u Beogradskom dramskom. To mi je bilo zanimljivo, novo, a ovo neko staromodno pozorište, nasleđeno iz 19. veka.
Mnogo je nagrada iza vas, toliko antologijskih predstava, od „Ženidbe i udadbe“, „Golubnjače“, „Pučine“, „Putujućeg pozorišta Šopalović“, do „Vase Železnove“ ili „Rodoljubaca“… Koju predstavu smatrate svojim vrhunskim dometom?
– Svaka od mojih predstava bila je rezultat napora. Neka je bila manje, neka više uspešna. Ja sam, recimo, voleo neke predstave koje publika ili kritika nisu prihvatile. Na primer, radio sam u SNP-u „Veliki Mak“. Selektor Sterijinog pozorja nije razumeo predstavu, rekao je da je isuviše mračna. Nisam zbog toga patio. Pa, onda „Pomračenje“ Slobe Stojanovića, za koju je Mića Tabački u SNP-u napravio izvanrednu scenografiju. Ta predstava je fenomenalno propala. I dan-danas kad se vidimo Mića i ja pričamo o njoj. Ali, tada nije prošla, rano je došla…
Pre desetak godina oprostili ste se od režije Čehovljevim „Višnjikom“ u JDP-u. Često ste govorili da vam posao nikada teško nije padao. Zašto ste ga se onda „otarasili“?
– Pa, to vam je kao da sam neki sportista, koji napusti svoju profesiju kada je snažan. Znate, sve ima svoje vreme. Pozorište je tolika radost da može da prigrli samo mlado. To je ogromno, međusobno prelivanje energije, a nažalost, kad nemaš snage, onda treba to ostaviti. Evo, ja čep od ove flaše više ne mogu da odvrnem. Zašto bih pokazivao svoju nemoć? I taj „Višnjik“ je bio namerno odabran za kraj.
„Višnjik“ govori o sveopštoj propasti, ali Čehov u njemu samo skicira to loše stanje. Ako biste sada bili u poziciji Čehova kakva bi bila skica ovog društva?
– Uvek postoje dve tendencije u razvoju društva, odnosno koraci kojima se može izaći iz trenutne situacije, leva i desna. I jedna uvek pobeđuje, osvaja pravo da bude istorijska, a ova druga silazi sa scene i prestaje da bude važna. U tom „Višnjiku“ ljudi su tako duhovno lepi, ali su lenji, izgubljeni, nemaju energiju. A ovi novi, alavi su oni koji sve pretvaraju u protok novca, što je za ove koji odlaze potpuno nerazumljvo. Ne mogu da shvate da se stvari mere time koliko imaš novca. Čehov je još onda ispisao ono što mi danas živimo.
Idete li u pozorište?
– Iz mnogo razloga ne mogu više da odsedim celu predstavu. Naročito, ako traje četiri sata. Fizički to ne mogu da izdržim, ma kakva da je. Izgleda da mi ne nedostaje pozorište, mogu i bez toga. Ali, čovek može bez svačega, bez organa u telu, obogaljen…
Žalite li za nečim?
– Da, jer sanjao sam mnoge stvari, neke sam i započinjao pa, nažalost, nisam završio…
Vrlo oštro govorite o našoj zbilji, a informišete se o njoj iz „druge ruke“. Kakav je danas život ovde?
– Naučio sam da je Beograd srpski grad. I u Jugoslaviji je bio grad svih Jugoslovena, ali i srpski grad. Beograd nije internacionalna metropola, nije Njujork, ni Pariz, ni Moskva. Nema odliku imperijalnog grada. Sada je to grad koji raste, pulsira u nekom meni nerazumljivom pravcu. Grad i njegov rast doživljavam kao neki razvoj u koncentričnim krugovima, od nekog jezgra bi trebalo da se prirodno širi. A ovde mi deluje kao da se nekako rastrže, da se delovi otkidaju, beže nekud uz te reke. I vidim da se gradi mnogo puteva, kao nikad, što je s jedne strane dobro. Ali, s druge strane ako čitate „Početak bune na dahije“ i setite se onoga što je govorio Starac Fočo od stotinu ljeta ispada da će „drumovi poželeti Srba, a Srba neće biti“.
Odrastajući tokom Drugog svetskog rata, nagledali ste se patnji u detinjstvu. Iako je mirnodopsko vreme neuporedivo s onim ratnim, uočavate li neke paralele?
– Danas se dešavaju neke druge vrste grozota. Ima tu i ratova, nepravdi, patnji, fizičkog nestajanja, ali mi živimo u vremenu kada jedan čovek nije otišao odavde na Novi Zeland, već nestao. A zapravo nije nestao nego je likvidiran. U tom smislu ima neke sličnosti. Jer ima nepravdi i nasilja, a sve je to „spakovano“ u odlazak bez povratka.
Uprkos nedaćama u kojima ste odrastali, držalo se do vrednosti poput ljubavi, prijateljstva, časti… Zašto one izostaju danas?
– Zato što nisu potrebne. Danas ako kažete da je neko prijatelj vi to možete izmeriti u dinar. Ako ne staješ u te računice, onda nisi prijatelj. Mi smo mirno i srećno bili siromašni, bez ikakvog straha i nalazili smo neko svoje mesto. Ovo sada je jedna besomučna jurnjava, poput kunića koji se vrti non-stop na onom točku. Ubi se trčeći, a ne stiže nigde. A mi smo bili ispunjeni. Ja sam imao komad hleba i bio sam zadovoljan jer ništa mi drugo nije trebalo. Bio sam jedan od retkih u svojoj generaciji koji je svake godine menjao cipele. Imao sam letnje i zimske. Čak i sandale. To je bilo abnormalno. Stalno sam razmišljao – zašto je meni Bog dao toliko, a nekima ništa. Bukvalno ništa. Pa, ja i dan-danas imam ne prijatelje, već drugove – prave drugove. Nije nama bilo bitno da li smo politički na istoj strani, da li navijamo za isti klub. Bili smo drugovi za ceo život!
A gde nam je kultura?
– Tamo gde su je smestili oni koji su na vlasti. Naša kultura najbolje govori o odnosu ljudi na vlasti prema njoj. Kultura ovde nikad nije bila bitna. Ono što mi zovemo visokom kulturom, za to nikad nije bilo novca. Isto je i sad. Evo, ja bih voleo da odem na koncert u novu zgradu Beogradske filharmonije. Od kad je najavljeno da će biti sagrađena… Koliko je pozorišta bilo kada sam došao u Beograd, toliko je celog mog života ostalo. Nijedno se više nije otvorilo, ako izuzmemo Madlenianum i Zvezdaru. Recimo, Nemci i Rusi imaju osećaj za teatar, obično ga daju jednom čoveku i on sprovodi svoje ideje. Beograd ima enormno mnogo zgrada, u ovaj grad se enormno mnogo ljudi doselilo, a sve je ostalo na istom nivou. Šta to znači? Nema potrebe za tim. I sutra da neko zatvori pozorište, niko se ne bi bunio. Jer, srpski narod nikad nije imao potrebu za kulturom, voleo je više slavu i preslavu, zabave, vrela, vašare…
Ko je onda dolazio da gleda vaše predstave?
– Pa, bilo je i zaludnih ljudi koji su i to radili. Knez Mihailo je morao iz svog džepa da plati da bi mogao da napravi Narodno pozorište, jer to nije moglo da prođe kroz Skupštinu. Šta će nam to da razvraća našu omladinu? Ne možete ovaj narod naučiti kulturi. Kada je Vuk Karadžić odlazio u Beč, poneo je sa sobom neke svoje zabeleške na pergamentu, koje je pisao vučjim perom od razmućenog baruta. Te iste godine u Beču se otvara Muzik ferajn, čuvena sala u kojoj se i danas održava Novogodišnji koncert. Tada tu već svira Betoven, bili su Bah, Hendl, Mocart. U Beču tada pišu Gete, Šiler… A Vuk je tamo prvi put u životu video mastilo. E taj raskorak je večit. Mi samo sustižemo nešto.
Kome ste se vi obraćali toliko decenija?
– Samom sebi. Ja sam predstave pravio ama baš iz svog zadovoljstva. Ako se to nekom svidelo, onda sam imao sreću. I imao sam sreću da su mi uvek davali sledeći posao. Možda sam nekog gledaoca, studenta preobratio. Ali, to nije presudno za istoriju naše kulture. Ni za budućnost. Srbija za deset godina, po mom osećaju, neće postojati kao geografski pojam. Srbija kao zajednica u kojoj živi srpski narod neće postojati. Možda će Srbi biti u manjini. Vidim je negde u okviru tri i po miliona. Za nekoga je to možda dobro, i predobro.
A za vas?
– Ja sam starinski čovek, nazadan. Nisam napredan.
Kako se u poznom životnom dobu mirite s odlascima?
– To i dalje vidim kao jedno veliko osiromašenje. Da se vratim na drugarstvo, znate ono što kaže Puškin da „prijatelja imaš mnogo, a drugova ne“. I sad je taj rastanak drugara težak. Meni je taj odlazak ubitačan. Da neko ode iz tvog života bez povratka. Ne razumem. I ja sam sad u fazi odlaska. Hteo ne hteo, bliži mi je kraj nego početak. To mogu da uporedim s onim čekaonicama u hodnicima, po ovim našim ustanovama. Sediš tu, čekaš da te prozove – hajde, taj i taj… U toj slici ima mnogo istine. Ko nije spreman na tu istinu, teško mu je, ima strah. Ja sam bio u bolnici, preležao sam teži oblik korone, nisam mogao da hodam, učio sam da hodam, i evo nisam naučio. Ali, imam samo strah gospodnji. Strah od konačnog suda. Ali, od odlaska ne, to je neminovno!
Preuzeto sa sajta nova.rs